Оптика и вино на чувеној сремској граници

Вино је, каже Драгомир Стаменковић, заволео за време студија у Француској, али је пословни подстицај добио на – Светој Гори.
 Dragomir Stamenković Foto: S. Šušnjević
Фото: Драгомир Стаменковић Фото: С. Шушњевић

На попиначком ауто-путу, који је испао лабава али ипак стратешки важна међа између винског и свињског Срема, пре десетак година подигао је засаде лозе и покренуо производњу пића у којем лежи истина.

– Субвенције су се тада давале само за виноградарска подручја, као што је Фрушка гора – објашњава Стаменковић, којег мештани од милоште зову Професор. – Пошто границе нису биле стриктно одређене, стицајем срећних околности испадох на доброј страни, па чак и на брду, чиме се сматрају ова 92 метра надморске висине где се налазимо.

Инжењера оптике и оптоелектронике, те сарадника на Катедри за биомедицинско инжењерство Машинског факултета у Београду, где је и докторирао, сви мештани знају као винара, и не слутећи да се у згради коју је подигао крије читав индустријски погон за израду контактних сочива по наруyбини. Може се похвалити и да једини у земљи израђује бојена сочива за тешке повреде ока, која сакривају естетски проблем. А цело „царство” поникло је захваљујући производу „мејби бејби” извезеном у три милиона примерака, који је прославио слоган Драгољуба Мићка Љубичића: „Плодни дани или не, мејби бејби покаже”.

-Од професора Марковића сам сазнао како је тешка заблуда да лоза, уз нове сорте и технологије, може успети само у брдовитим пределима. „А како на Азурној обали?”, демантовао ме је и убедио, те првом приликом дошао са колегом, анализирао земљиште и направио ми пројекат -  Драгомир Стаменковић

Наследивши имање од покојних родитеља који су га купили у пензионерским данима, одлучио је да га ревитализује и претвори у место породичног бизниса, с којим ће спојити омиљен хоби.

– Некад ми кажу: ти си ово урадио из себичних разлога – каже уз осмех Стаменковић, показујући нам бурад с иницијалима својих унучади. – Можда је то и тачно јер ово представља стално место породичног окупљања. Сала за презентације и семинаре уз дегустацију пића је друга димензија моје професионалне визије, што се клијентима посебно свиђа. Размишљамо и у правцу формирања салаша са рибњаком, мини млекаром и сушаром како бисмо објединили својеврсну туристичку понуду, која се последњих година развија у општини Пећинци.

Фото: Ревитализовано имање постало место породичног бизниса Фото: С. Шушњевић

Годинама је, каже, са друштвом посећивао Хиландар, где је упознао и професора Марковића са Пољопривредног факултета у Београду, који је већ годинама задужен за обнову манастирских имања, пре свега винограда.

– Једне вечери, причајући о својој жељи да производњу из Земуна преселим овамо, где имам скоро четири хектара земље, предложио ми је да подигнем виноград. Од њега сам сазнао како је тешка заблуда да лоза, уз нове сорте и технологије, може успети само у брдовитим пределима. „А како на Азурној обали?”, демантовао ме је и убедио, те првом приликом дошао са колегом, анализирао земљиште и направио ми пројекат – додаје он.

Одабир је ипак диктирало ветровито поднебље, те се тако у алкохол претачу само траминац и мерло, сорте ранијег сазревања.

– Да имамо каберне совињон и хамбург, питање је да ли би опстали поред озбиљних проблема које имамо са чворцима. Не дирају нас док се не заврши сетва сунцокрета јер имају шта да једу, међутим, како то престане, јата за 15 минута опустоше све, а не само што поједу плодове већ и униште гроздове. Осим тога, овде је изузетно јака земља, тако да би дуга вегетација увела лозу у зимски период – објашњава.

Муштеријама и њиховим навикама могао би се, да има када, чудити до сутра.

– Једном сам примио наруџбину од пет литара бермета. На питање у коју сврху, мислећи да спрема свадбу, каже ми купац: „Идем код таста да кољемо свиње.” „Па нећете ваљда?”, додајем ја, мислећи не само на „пригоду” него и на 17 промила алкохола, колико има бермет. Кад ми је рекао: „Ми волимо слатко вино”, све ми је било јасно. За два сата ево га, мртав пијан, каже: „Дај још 10 литара.”

Зато је следеће питање било шта су, по њему, осим додавања киселе воде, неопростиве грешке винопија.

Фото: Засади лозе у атару Пећинаца Фото: С. Шушњевић

– Сматрајући да човек треба да пије оно што му прија, мислим да се мало претерује у форсирању слагања вина са храном. Кажу да је због тога у свету највиша потрошња розеа, јер се са њиме не може погрешити међу „ноблесом”. С друге стране, било где у свету где се цени вино, нормално је у понуди имати сорте карактеристичне за регију коју сте посетили, посебно ако је чувена по томе, а код нас сам се више пута разочарао – признаје Стаменковић, додајући да је недавно у прокупачком ресторану на обали Топлице могао дегустирати једино „плантаже”.

Слађана Милачић

Пројекат „Пећинци у објективу” реализује ДВП Продукција, а суфинансира Општина Пећинци. Ставови у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.

 

 

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести