- Берба је данас једна од ретких задатака у засадима воћа, поготово стоног, који се обавља искључиво ручно. С друге стране, радну снагу је све теже пронаћи, самим тим све је скупља, што значајно компликује целу финансијску конструкцију произвођача. И већ се дуго покушава пронаћи решење како би се та радна снага, које ионако немате, могла некако заменити роботима – каже за „Дневник“ Ненад Магазин, професор воћарства на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду. – Жеља и воћара и индустрије је да се што пре дође до ефикасног решења и оно имплементира у пракси, и у свету се већ ушло у не само у демонстрациону него и у комерцијалну примену робота у берби јабука. Међутим, та врста аутоматизације баш и није достигла жељени ниво, јер у постојећим засадима често непремостиву препреку роботима представљају – гране!
Постојећи засади јабука су, дакако, тродимензионални. Поред висине и ширине, мора се рачунати и на дебљину „зида“ који творе гране. А управо су гране препрека за адекватну, брзу, ефикасну роботску бербу. Јер, роботи могу бити довољно ефикасни само уколико су им плодови лако доступни.
- Оно што смо ми видели као потенцијал, на основу резултата неких ранијих наших истраживања, јесте то да заправо изменимо воћњак, односно да га прилагодимо роботизованој берби. А то практично значи да засад више не буде тродимензионалан него да га учинимо - дводимензионалним. Иако то можда звучи чудно, заправо је то могуће урадити зато што је Пољопривредни факултет у претходних неколико година створио и избацио на тржиште шест стубастих сорти јабуке – појашњава Магазин.
Стубасте сорте јабуке имају, наиме, само водилицу, која расте усправно, и готово да немају гране.
- Планирали смо читав низ огледа кроз које бисмо створили неку нову генерацију стубастих јабука, које би биле не само још квалитетније, него и још прилагодљивије роботизованој берби. Истовремено, колеге са ФТН-а би развиле прототип робота који би могао да у будућности буде „ангажован“ у воћњацима...
На Факултету техничких наука се, наиме, већ дуже ради на развоју роботичке руке са три адаптивна прста, која садржи напредне моделе контроле и степен детекције силе, који се темељи на низу сензора.
И управо је то од круцијалног значаја, јер није свеједно да ли треба да стисне и пренети од тачке А до тачке Б металну штанглу, стаклену флашу, јаје или, у овом случају – јабуку.
Паралелно с тим, техникама вештачке интелигенције и машинског учења могуће је руку „обучити“ тако да може да препозна различите текстуре и површине, па самим тим и подеси угао хватања. При томе је у питању решење који је функционално упоредиво са постојећим „хватаљкама“ на светском тржишту, али је значајно јефтиније.
- Упркос изузетно високим оценама рецензената у прошлом програмском позиву Фонда за науку нисмо добили финансирање, али то не значи да ћемо сада стати – категоричан је проф. Ненад Магазин. - Напротив, имамо добру полазну основу и овај пројекат дефинитивно неће остати у фиоци. Јер, битан сегменат наше идеје је била и процена њене економске оправданости. Наиме, у савременим засадима јабука растојање између редова је 3 до 3,5 метара, док је растојање унутар редова између стабала од 50 до 70 цм. А предност стубастих јабука је то што можемо да их гушће садимо, на 20-30 цм. Будући да факултет има свој расадник, ми ћемо у њему подићи такве засаде и добићемо егзактне податке о томе да ли наше стубасте сорте у тој густој садњи могу да дају задовољавајући род и квалитет, те да ли можемо да ефикасно примењујемо роботе. И тада ћемо имати још бољу стартну позицију за следећу пројектну пријаву, било домаћу било међународну.
Мирослав Стајић
