Такав облик задругарства постоји у Шпанији, а директор „Воћара” Никола Котарац каже да ће предности таквог задругарства бити у бољем пласману воћа, цени и промету.
– Као што смо били у Србији међу првима када смо се удружили, и сада ћемо у задругарству отићи корак даље. У току су административни послови да би се четири задруге, две из Сланкамена и из Старих Винограда међусобно повезале у једно правно лице – каже Котарац.
„Воћар” је настао 2011. године удруживањем 42 задругара који на 600 хектара сада гаје претежно јабуке, нешто мало бресака и шљива и више од 80 одсто рода пласирају на инотржиште, првенствено у Русију.
– Добро смо организовани, задругари имају стручну помоћ, не само у правном погледу већ и у комерцијалном. Воћњаци су нам заштићени противградном заштитом и имамо уведен систем наводњавања. Безмало трећина новца који је Покрајински секретаријат за пољопривреду, шумарство и водопривреду наменио за подизање и проширење воћњака отишла је лане у „Воћар”. У односу на остале воћаре први смо схватили да је у задругарству напредак, односно да захваљујући удруживању, лакше можемо доћи до купаца, постићи бољу цену, а добар и квалитетан род добити држећи се агротехничких мера –каже директор „Воћара”.
По речима председника Друштва воћара Војводине и професора Пољопривредног факултета у Новом Саду др Зорана Кесеровића, у Италији, а и Шпанији, чак 95 одсто воћара удружено је у кооперативу и једино на тај начин се бави воћарством.
– Код нас се у протеклу деценију и по далеко одмакло у развоју породичних воћњака, којима сада треба нова снага, а то је задругарство, и повезивање више специјализованих задруга у један систем ради подизања нових засада, примени нових технологогија и заједничког наступа на тржиштима – каже Кесеровић.
Додуше, код нас је још увек регистровано мало специјализованих задруга, у овом случају за воћарство. Углавном се оснивају и баве се различитом делатношћу заједно – ратарством, сточарством, воћарством или виноградарством. Од око 400 регистрованих у Задружном савезу Војводине, тек седам их је специјализовано за воће.
Министар без портфеља у Влади Србије задужен за регионални развој Милан Кркобабић недавно је изјавио да задруге морају поново да постану стожер села и да производ сељака постане роба.
– У 21. веку задруге, различите врсте кооператива, уз трансфер технологије и знања, основ су за опстанак села, а и реална понуда младима код решења дилеме да ли остати или отићи – поручио је министар Кркобабић. – Уз подршку еминентних стручњака из Академијског одбора САНУ за село, коначно ћемо дати „ветар у леђа” задругарству на овим просторима.
З. Делић
Задруге су у земљама Европске уније углавном специјализоване. Сељаци тамо самостално воде своје фарме, а задруге им служе да заједнички набаве оно што им треба на фарми, или да заједнички продају или прераде оно што су на фарми произвели. Због тога често чујемо да су европски фармери чланови више задруга (набавно-продајне, млекарске, задружне кланице...).
