Већ три века Врбичани узгајају аутохтону сорту белог лука

ЧОКА: Повртари из Врбице у општини Чока завршили су прошле седмице вађење пролећног белог лука.
1
Фото: pixabay.com

Реч је о аутохтоној сорти белог лука, која је пре три века из Макоа у Мађарској доспела на севернобанатску ораницу, за чију производњу Врбичани имају ознаку о заштићеном географском пореклу. У послу је, као и сваког лета, било ангажовано цело село – стотинак мештана.

Готово сви се житељи тог села баве се пољопривредом и сви обавезно бар део њиве, а најмање јутро или хектар, одвоје за бели лук по којем је ово село и познато, а који је, у односу на друге сорте, љући, ароматичнији и може дуже да стоји.

По речима једног од произвођача те пољопривредне културе Миклоша Михока, Врбичани су ове зиме лук посадили на нешто већој површини него ранијих година – на око 40 хектара, а колико ће га бити, знаће се у септембру, када одстоји, изгуби воду и осуши се.

– Очекујемо да ћемо имати око стотину тона – казао је Михок. – Приноси су солидни иако у марту и априлу није било кише, али међу узгајивачима има и оних који имају заливне системе подигнуте новцем од државних подстицаја, па се на тим њивама очекује да ће принос бити већи.

500 динара килограм кошта белог лука на мало

Михок је, у односу на лане, бели лук посадио на већој површини, на два хектара, и каже да ће се на томе, за сада, зауставити.

– Прошле године нисам продао готово ништа јер сам род чувао за семе, а сада ћу део продати, а део оставити да бих га посадио догодине – каже Михок.

Врбички бели лук сади се ручно крајем јануара, чим се снег отопи и мразеви попусте, а повртари семе чувају тако што део рода остављају за наредну садњу. До сада су Врбичани, напомиње саговорник „Дневника”, бели пролећни лук продавали на пијацама, али и накупцима, којима су због дуге традиције у производњи тог поврћа добро познати.

– Сада бисмо га, пошто има ознаку географског порекла, могли продавати и великим маркетима и пробати да га извеземо у Румунију, Бугарску, Италију  Швајцарску... – каже Михок, и наводи да су за почетак отворили онлајн продају и одредили цену – па килограм белог лука на мало кошта 500 динара, а на велико 450.


Недостаје земљорадничка задруга

За бољи пласман белог лука, у Врбици, селу с око 40 кућа и стотинак становника, требало би основати земљорадничку задругу, али, како каже Марија Фехер, нема никога ко би преузео обавезу да је води и организује продају. 

– Препуштени смо накупцима, који тачно знају када нам треба новац – за огрев, полазак у школу, сеоску славу и обавезно су крајем августа у Врбици и слика се из године у годину понавља – они нас уцењују, а ми лук продајемо испод цене. Иако смо се више пута договорили да им не дозволимо да бели лук од нас купе малтене забадава, увек се нађе неко ко наруши договор – каже она.


Како ће продаја ићи, видеће се, али по речима Марије Фехер из Удружења произвођача „Врбички пролећни бели лук”, постоји препрека за пласман. Наиме, лук има ознаку географског порекла, али нема сертификат, који се мора сваке године обнављати да би се на производ могла ставити маркица о пореклу производа.

40 хектара ове године посађено белим луком

– Успели смо некако да се договоримо да се уради елаборат и добили смо решење о заштићеном географском пореклу производа, али ове године немамо сертификат – каже Марија Фехер. – Да би се добила маркица с ознаком о заштићеном географском пореклу, сваке године се мора пратити како се бели лук гаји. Трошкови за то износе око 250.000 динара и међу повртарима нема слоге, а ни воље, да се удруже и сакупе новац. Да је више предузимљивости, вероватно бисмо и од општине Чока могли добити помоћ и тако обезебдити, ако не целу потребну суму, а оно већи део за сертификат.      

З. Делић

EUR/RSD 117.5959
Најновије вести