социјалне и борачке политике Александар Вулин.
Он је објаснио да ће породиљска накнада власницама газдинстава бити велики искорак и нешто што би требало да промени не само квалитет живота жена на селу већ и однос према њима.
– То је јасна порука: нека жена буде власник газдинства и од државе ће добити породиљску надокнаду. Међу власницима пољопривредних газдинстава има 17 одсто жена – рекао је Вулин.
Истраживање „Секонса” показало је да су жене власнице тек десетине сеоских домаћинстава, а да 84 одсто њих не поседује земљу. Пензијско и инвалидско осигурање не уплаћује њих 93 одсто, а 17 одсто нема ни здравствено осигурање. Разлог је најчешће тај што немају свој новац. Исто истраживање показало је да чак 74 одсто сеоских жена има статус помажућег члана домаћинства, што значи да су ангажоване у породичном послу, али нису плаћене за тај рад. У сезони пољопривредних радова 65 одсто жена ради дуже од прописаног пуног радно времена, без дана одмора.
Директорка Покрајинског завод за равноправност полова Диана Миловић оцењује за „Дневник” да би породиљска надоканада власницама пољопривредних газдинстава допринела другачијем положају жена на селу.
– Жене на селу су сада заиста невидљива и непризната радна снага, мада много раде и доприносе домаћинству – каже Диана Миловић. – Очекујем да закон о финансијској подршци породицама уврсти жене са села у могућност коришћења породиљске надокнаде, али с њима се мора радити. Управо због тога, Покрајински завод за равноправност полова планира да едукује сеоске жене и укаже им на мноштво права која им друштво даје, а за која многе од њих чак и не знају. Свакако да би та могућност за сеоске жене променила и однос према њима на тај начин што би се и саме више бориле за економску самосталност, односно да буду власнице газдинстава и не пристају на то да то по правилу буду само мушкарци.
Не постоји податак о томе колико жена на селу води бизнис, али сматра се да би бројке биле далеко веће уколико би у Србији заживела пракса једнаког приступа имовини, односно када би жене биле власнице газдинстава. Јер, имовина коју би имале на себе омогућила би им да долазе до повољних кредита и увећавају и пољопривредне приносе и приходе, а самим тим буду и кориснији чланови пољопривредног домаћинства. Пошто у Србији још увек владају стереотипи о власништву над имовином стеченом у браку и наслеђеном, она је у највећем броју случајева у власништву мукараца, што жене у старту чини хендикепираним у започињању бизниса. Ако не буду власнице газдинстава, уосталом, неће моћи да користе ни породиљске надокнаде, које их изједначавају у правима са женама у граду.
Љ. Малешевић
Колико месечно зарађују
Тек када се закон о финанијској подршци породици нађе на јавној расправи, биће јасније како ће се обрачунавати накнада зарада за време породиљског одсуства женама које раде у пољопривреди, с обзиром на то да оне немају месечна примања. Наиме, по садашњем пропису, право на накнаду зараде за време породиљског одуства и одстуства с рада ради неге детета остварују породиље запослене код правних и физичких лица и породиље које самостално обављају делатност. Накнада се утврђује у висини просечне основне зараде за 12 месеци која претходе месецу у којем отпочиње коришћење породиљског одсуства, увећане за минули рад. Пун износ накнаде зараде, коју исплаћује држава, припада породиљи под условом да је непосредно пре остваривања овог права била у радном односу и по том основу остваривала зараду. Пошто жене на селу, па чак и када су власнице газдинства, немају доказа о месечној заради, не зна се како би њима била израчуната надокнада за породиљско одсуство, али она свако не би могла бити мања од минималне зараде.
