Са „Дневниковим“ репортером дуж „заборављене“ пруге Петроварадин – Беочин

Са дужином од 17,5 километара пруга између Петроварадина и Беочина један је од најкраћих пружних праваца који је имала наша железница, а од 2016. године о овој прузи се и званично говори у прошлом времену јер је ЈП Железнице инфраструктура донела коначну одлуку о њеном укидању.
pruga pezos beocin 163
Фото: Dnevnik.rs

Међутим, њено напуштање је почело много раније – путнички саобраћај на њој је укинут још 1965, док се теретни, углавном за потребе беочинске цементаре и понекад војске, одвијао са мањим прекидима све до 2006. У претходних десетак година, у неколико наврата је најављивана њена ревитализација – помињало се и увођење туристичких тура, док је беочинска цементара у неком моменту чак изразила спремност да заједно са „Железницама Србије“ учествује у њеној реконструкцији како би се поново увео теретни саобраћај. Током 2008. и 2009. већ се причало и о улагању од 16 милиона евра, неопходних да се пруга између Петроварадина и Беочина реконструише и модернизује...

Фото: Dnevnik.rs

У међувремену је цементара изгубила интересовање за тај пројекат што због реорганизације свог транспортног система, што због  губљења лидерске позиције на тржишту те је уследила одлука о потпуном укидању. Истовремено, појавила се нова идеја – претварање 17 километара дуге  пруге у зелену стазу за пешаке и бициклисте. За сада је направљен први корак у том правцу јер је Министарство грађевине саобраћаја и инфраструктуре пре годину дана расписало конкурс за израду идејног решења за трансформацију пруге у зелену стазу. Тај посао вредан око два милиона динара је на конкурсу на којем је између осталих учествовао и новосадски Факултет техничких наука, поверен београдским фирмама „ЦЕСТРА“ и „ДОМАА“. Њихово решење је достављено министарству и ускоро ће бити познати и детаљи њихове визије како би зелена стаза уз обронке Фрушке горе требала да изгледа.

Фото: Dnevnik.rs

Како би се из „прве руке“ уверили у изводљивост оваквог, већ на први поглед, прилично обимног пројекта, репортер „Дневника“ је попут Милета који  је ишао лајковачком, запуцао пешице заборављеном беочинском пругом. Наравно, како то обично бива, са ноншаланцијом новинара који игром случаја свакодневно прође поред те пруге на пар места, путешествије од Петроварадина до Беочина и стање на и уз пругу је прилично потценио, те није понео оно што му је највише требало – мачету или какво слично оруђе за пробијање кроз џунглу у коју је обрастао добар део ове трасе.

Фото: Dnevnik.rs

Првих пар километара од Петроварадина до Мишелука поготово се истичу у том смислу – од трња, жбуња, сада већ нараслих стабала, али и смећа пролазак пругом је готово немогућ, а како се овде на пругу ослањају и дворишта кућа, лепеза отпада који се преко ограде баца око пруге је фасцинантна. Међутим, упркос свему томе, позиција и крај кроз који пролази чини овај део пруге вероватно најпогоднијим за шетачку стазу.

Фото: Dnevnik.rs

Семафори упорно и даље чекају возове

Иако је пруга потпуно угашена, део светлосне сигнализације на њој се и даље редовно пали. Семафори који  провирују из растиња вероватно се надају да ће једног дана поново регулисати саобраћај, а не само да збуњују и чуде пролазнике упаљеним светлима.     

Фото: Dnevnik.rs

Када сам након сат и по пробијања коначно стигао до Мишелука, овај још увек чист део пруге сам искористио за преглед задобијених огреботина, али и озбиљно размишљање да ли наставити даље или смислити неки изговор за одустајање и уз пригодну жалопојку га презентовати уредништву „Дневника“. Али уз погрешну претпоставку да је ипак „најгоре прошло“, наставих пругом ка Сремској Каменици. Деоница око Сремске Каменице сигурно би била интересантна за шетњу и вожњу бициклом јер пружа леп поглед на Нови Сад и околину, а како пролази и кроз центар места, пруга и простор око ње су прилично сређени и проходни. Заварах себе још једном како ће даљи пут пругом бити ОК јер њена траса ускоро треба да „сиђе“ са брда на равни део уз Дунав, а тај део би требао да буде чист...    

Фото: Dnevnik.rs

Уколико се оствари идеја о зеленој стази, деоница пруге од Сремске Каменице преме Поповици и Боцкама ће највероватније бити омиљена за шетаче јер траса полако излази на Дунав, уз одличан поглед на Нови Сад. По обичају задовољство пријатне шетње није дуго трајало јер је потез од можда пола километра пруге у близини Боцки најнепроходнији на целој траси од Петроварадина до Беочина. Рачунајући да је пређена скоро половина пута и да сада нема више одустајања, даље пробијање кроз испреплетане лијане, грање и жбуње се наметнуло као наредни изазов овог новинарског задатка. Међутим, пола сата касније и свега двеста метара даље, нађох се потпуно заробљен у трњу на прузи у ситуацији познатој као „ни напред ни назад“. Након петнаестоминутне паузе и попушене цигарете, одлучих да не учествујем у такмичењу за најбизарнију новинарску смрт те сам кренуо у страну и након краћег пробијања бануо у једно лепо уређено двориште. Љубазни домаћини су уз благо чуђење презнојаном и раскрвављеном новинару са фотопаратом око врата, објаснили како да заобиђе непроходних пар стотина метара и врати се на колосек.

Фото: Dnevnik.rs

Мора се признати да управо ту негде код Шљункаре, где пруга силази са брда и прелази са десне стране пута ка Беочину, престају и новинарске муке јер даље све до Железничке станице у Беочину где се завршава нема проблематичних деоница јер траса иде врло близу асфалта и на неким местима је удаљена свега  пар метара од пута. На први поглед деоница од Лединаца где још увек постоји бивша Железничка станица, до Беочина не делује атрактивно за шетњу, али свакако би била идеална за бициклисте. Међутим, стаза за пешаке била би спасоносна за локално становништво, поготово децу у овом крају која су принуђена  да се свакодневно крећу пешице  овом  прометном  саобраћајницом. Пролазећи кроз трску Дунавских ритова крај Раковца и пред сам Беочин, пруга се завршава на железничкој станици у овом месту, чија је локална самоуправа можда и најзаинтересованија за остварење пројекта претварања пруге у зелену стазу јер би то овом месту сигурно донело нов туристичко-рекреативни потенцијал.

Текст и фото: Нико Перковић

Фото: Dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

 

Фото: Dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

 

Фото: Dnevnik.rs
Фото: Dnevnik.rs

 

Фото: Dnevnik.rs
Bojan
17.02.2019 • 20:33
Prelep tekst. Pohvale za autora i entuzijastu.a
Aleksandar
17.02.2019 • 22:00
Ista priča kao i kod mene u Kostolcu. Pruga Sopot Požarevački Kostolac je potpuno prestala sa radom 2008.godine. Prošle godine je Ministarstvo Saobraćaja i Infrastruktura Železnice donelo odluku da se potpuno ugasi pruga podizanjem skretnice na Sopotu Požarevačkom, koji je bio rasputnica i stajaliste, i odvajao prugu za Majdanpek i Kostolac. Tužna priča za Naše pruge i stanice u Srbiji.
Sremac
18.02.2019 • 03:17
Evo ideje za bez idejne nadlezne. Povezite Petrovaradin i Beocin tramvajem .
O da li
18.02.2019 • 06:54
Nije BFC izgubio lidersku poziciju na tržištu, cena rekonstrukcije od 17 MEUR je bila nerealna i to je to. Parlog
EUR/RSD 117.9464
Најновије вести