Противници санкције доживотне робије оцењују да је њено увођење популистички потез и да је та казна нехумана, а потежу и аргументацију правне науке да строге казне немају превентивни потенцијал и да не утичу на смањење броја кривичних дела.
Шира јавност потенцира права немоћних жртава, која би казнени систем препознао увођењем капиталне казне доживотне робије којом се монструозни злочинци и адекватно кажњавају и склањају трајно с улице и онемогућавају да врше нове злочине.
Професори Зоран Стојановић с Правни факултета у Београду и Драгана Коларић с Криминалистичко-полицијске академије, у разматрањима о најављеним изменама Кривичног законика указују на то да је „одлука о увођењу казне доживотног затвора криминално-политичко питање”.
Поборници увођења те казне, како наводе професори, у први план истичу да казна доживотног затвора треба да буде изузетна казна која замењује смртну казну за веома тешка кривична дела која оправдавају њену примену, а за нека најтежа кривична дела у односу на одређене учиниоце, временска казна лишења слободе се не показује адекватном.
“Та казна има и симболички значај: она може адекватније да изрази тежину неких кривичних дела и степен кривице учиниоца, иако се, практично, у извршењу може свести на исту дужину као и казна у трајању од 30 до 40 година”, указују др Стојановић и др Коларић у својој стручној анализи у коју је „Дневник“ имао увид.
Аргументи су и да та казна постоји у готово свим земљама у Европи: Немачкој, Аустрији, Финској, Француској, Италији, Македонији, Словенији, Швајцарској и другим.
„Римски статут, којим је основан Међународни кривични суд, за кривична дела из надлежности тог суда предвиђа могућност изрицања доживотног затвора под условом да је таква казна оправдана екстремном тежином злочина и индивидуалним околностима везаним за личност учиниоца. Такве одредбе посредно обавезују и нашег законодавца. Такође, по ставу Европског суда за људска права заузетом у Одлуци Великог већа тог суда из 2013. године, казна доживотног затвора се не може прописати и изрећи без права осуђеног да по одређеном основу траје краће, то јест да се трансформише у временску казну (условни отпуст, помиловање, амнестија), као и да време после којег осуђени стиче то право не може бити дуже од двадесет пет година”, наводе професори.
Оквирним предлогом Нацрта могућих измена закона, предвиђено је да се „казна доживотног затвора може прописати само за најтежа кривична дела и најтеже облике кривичних дела и увек алтернативно уз казну затвора ограниченог временског трајања”. Предвиђена је и „забрана изрицања те казне лицима која у време извршења кривичног дела нису навршила 21 годину живота, као и у случајевима када постоји неки од законских основа за ублажавање казне или за ослобођење од казне (битно смањена урачунљивост итд.)”.
У вези с оценама противника увођења казне доживотног затвора да је она нехумана, др Стојановић и др Коларић истичу да „казна од 40 година затвора може под одређеним условима бити и нехуманија од казне доживотног затвора”.
„Уколико осуђени који је издржавао казну у трајању од 40 година буде пуштен на слободу пред крај свог живота, питање је шта се тиме добија када се узме у обзир да је он тада, по правилу, без средстава за живот, у дубокој старости, с прекинутим везама с породицом и пријатељима. Принцип хуманости има две димензије: прва подразумева да заштитна функција кривичног права мора да у први план ставља заштиту најважнијих добара човека. Други аспекат подразумева да, у односу на учиниоца кривичног дела, кривично право и кривичне санкције треба да буду, колико је то могуће, хумане. Наш систем кривичних санкција је, стога, на нивоу достигнуте хуманизације у другим европским земљама. Али, с друге стране, важно је истаћи и чињеницу да сувише хуманости за учиниоца понекад значи нехуман однос према жртви кривичног дела”, наводе они.
Да ли ће остати казна од 40 година робије?
Приликом измена Кривичног законика Србије ради најављеног увођења казне доживотног затвора за најтеже облике кривичних дела – лишења живота деце и старих и немоћних, законодавац би требало да одлучи о томе да ли ће задржати и садашњу најстрожу казну од 30 до 40 година затвора.
Противници увођења доживотног затвора истичу и аргумент да се та казна, с обзиром на обавезу провере протеком две и по деценије, може показати и блажом од садашње максималне казне од 30 до 40 година.
У широј јавности тај аргумент губи оштрицу јер се заправо заговара идеја да у систему одређених временских казни остане као максимална затвор од 30 до 40 година за тешке злочине који су због одређених околности блажи од најтежих, а нашла би се и на самом врху као могућа замена за доживотну по протеку 25 година.
„Јавно мњење с одобравањем гледа на могућност увођења казне доживотног затвора. Досадашње искуство указује на то да је наша јавност увек изражавала потребу за што репресивнијим деловањем. Изјашњавање грађана о смртној казни сигурно би то и показало јер би велики број грађана гласао за поновно увођење смртне казне, а неки од њих чак и под условом да Србија буде искључена из Савета Европе”, додају др Стојановић и др Коларић.
Јаска Јаковљевић
