Берчекова одбрана указује да је споран налаз крвне групе на његовим рукавицама, па је затражемно понављање поступка. Томе се придружила и одбрана Милорада Улемека Легије.
После овога, у Специјалном суду, после скоро 18 година биће ново суђење бившим припадницима распормиране ЈСО, “црвене беретке.
Понављање процеса још један је у низу доказа да суђења у Србији трају предуго. Уназад двадесетак година постало је правило да за јавност најинтригантнија суђења не добијају правосудни епилог. Према незваничним подацима, чак око 140.000 предмета старијих од 10 година и даље чека да дође на ред у основним, вишим, апелационим, привредним и управним судовима и у Врховном касационом суду, показала је статистика ВКС.
А статистика такође показује и да су судије у последње три и по године решиле око два милиона старих предмета. Највећи број решен је претпрошле године, када су јавни извршитељи преузели велики број извршења која су деценијама стајала у фиокама. Људи које је требало увести у посед њиве или комунална предузећа која дуго нису могла да наплате дуг имали су у рукама правоснажне извршне пресуде с којима нису могли ништа. Извршења су текла споро и "пумпала" неажурност српског правосуђа. Део тих мука решен је изменама Закона о извршном поступку, али много предмета и даље чека.
Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић сматра да је недопустиво да постоји иједан предмет старији од 10 година у суду, а прошлогодишњи деветомесечни извештај о раду показује да их у првостепеној материји основних и виших судова има у кривичној материји 530, у парничној 1.210, у П1 (радним споровима) 265 и у П2 (породичним споровима) три.
Један од доказа за неефикасност правосуђа свакако је податак да је београдском Вишем суду било потребно чак 15 година, откако је започет процес, да донесе тек првостепену пресуду - и то ослобађајућу, Живки Цици Кнежевић, Браниславу Ивковићу и Михаљу Кертесу. Живковићева, некадашњи секретар у Влади Србије, и Ивковић, бивши председник стамбене комисије, теретили су се да су 1998. године злоупотребили положај и незаконито доделили кућу бившем директору Царине Михаљу Кертесу. У тој причи је и супруга некадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, Мирјана Марковић, против које се, као и против Живковићеве, води посебан поступак за незакониту доделу стана дадиљи њеног унука.
Суђење за смрт трогодишње Ање Граховац, која је због несавесног лечења преминула у јуну 2007. после операције катаракте на клиници "Перфекта", трајало је деценију. Првостепеном пресудом изреченом крајем новембра прошле године, дакле десет година после смрти девојчице, на три године затвора суд је осудио анестезиолога Станоја Глишића (72). Истом пресудом, због недостатка доказа, кривице су ослобођени Дејан Милутиновић, сувласник клинике, Божидар Илић, офталмолог, и Милан Васиљевић, сервисер апарата за анестезију.
Такође се још чека и на судску одлуку о својевременој тзв. побуни “црвених беретки”. Иако им се на терет ставља да су још 2001. организовали побуну, Милорад Улемек Легија и још седморица његових сабораца из Јединице за специјалне операције до данас нису ни осуђени ни ослобођени кривице. Легија и остали доспели су 2012. на оптужницу Тужилаштва за организовани криминал, после окончаног суђења за убиство премијера Зорана Ђинђића. Сви оптужени негирали су кривицу, тврдећи да је реч о протесту а не побуни ЈСО, а када се прошле године очекивао епилог овог деценијског процеса, промењен је председник судског већа и поступак је почео изнова.
Оно што у последње време привлачи пажњу јавности је одлагађе рочишта на суђењу Дарјку Шарићу и његовој екипи, који су оптужени за шверц 5,7 тона кокаина из Латинске Америке у Европу и прање 22 милиона евра. Тај процес је ушао у осму годину. Након што је Апелациони суд 2016. године поништио пресуду којом је био осуђен на 20 година затвора, суђење је почело испочетка, али је убрзо уследио још један у низу прекида. Рочишта су до сада одлагана преко 20 пута, а разлози су различити – од недоласка адвоката и чланова судског већа, до захтева за изузећем тужилаца и судија. Иако су суђења Шарићевом клану правоснажно окончана у Италији и Уругвају, где је ова група поред осталог деловала, у Србији један од најбитнијих процеса у земљи - тапка у месту.
Папрена цена спорости
Спорост судова доста кошта и државу, односно њене грађане, пореске обвезнике. Тако су, на пример, судови у Србији платили су у току 2015. године укупно 237 милиона динара на име нематеријалне штете по пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру и домаћих судова због повреде права на суђење у разумном року.
По званичним подацима, 109.468.795 динара је Високи савет судства у току 2015. године трансферисао судовима за нематеријалне штете по пресудама Европског суда за људска права, а 127.414.662 динара по основу повреде права на суђење у разумном року.
За спорост судова стручњаци као главни проблем виде у преткривичном поступку и квалитету доказа које прикупи полиција. Тамо где је квалитет доказа толико добро и квалитетно скупљен и у законитом поступку скупљен, одбрана може да разговара о висини казне. А тамо где то све личи а није, где је то на сумњивим основама онда ви ту имате катастрофалан проблем, указују прави ескперти.
Такође се указује и да су судови пренатрпани, али ни тужилаштва немају довољно капацитета. Зато, по ставу правника, треба увек на процесној дисциплини, свих актера, не само браниоца. Кад је у питању одуговлачење, резултат који би могао бранилац да исходује јесте застарелост за вођење поступка и по том основу ослобађање, али квалитетни докази процес могу брзо окончати.
М. Бозокин
