- Нисам ни приметио мрак који ми се изненада прикрао, радим послове које људи са добрим видом можда не би тако добро урадили. Косим, копам, радим са циркуларом, зидао сам кућу, моје руке су мој вид. Копам малину, привезујем је, радим све прстима и светлост ми не треба, каже Драган за РИНУ.
Својим рукама осмислио је и направио инкубатор у којем изводи пилиће за своје домаћинство. Како каже, ништа му не пада тешко и његов дан траје више од 30 часова, јер радећи зна да дочека и дубоку ноћ и јутро.
- Копам малине прстима, земља је мекана, ако пак наиђем на тврђу ја имам у џепу дрвени штап и са њим бушнем земљу. Направио сам инкубатор за пилиће, изводим за моје домаћинство, гајимо живину, имамо свега ја и моја супруга и срећни смо на овом парчету раја који смо сами саградили“, додаје он.
Плац за кућу купио је уз помоћ добрих људи, који нису заборавили сва његова добра дела и према његовим речима ту је нашао свој рај на земљи. Једино због чега заплаче то је због неправде коју нам чине и истиче да су сузе целога човечанства исте. Њавећа подршка му је његова вољена супруга која му је још увек права муза и инспирација да сваког дана буде још бољи.
- Моја Славица је моја ластавица, моја два ока, она је ту незаобилазна у сваком послу, у сваком мом кораку пола је њено. Кад негде послом отпутујем, ја са великим нестрпљењем и чекам повратак кући. Кад скренемо ка Ужицу у мени све трепери јер знам да ме она чека, знам да и она са истом љубављу мене ишчекује, ја сам срећан човек, то је у ствари срећа”, тврди Драган.
Драган поручује свима који се боре са неким хендикепом да не смеју да се предају, јер срећа је можда иза ћошка, али ако не крену до тог места никада је неће пронаћи, а као некадашњи просветни радник моли родитеље да своју децу која имају можда неки инвалидитет да их не закањају, већ да их спремају за живот без задршке и препрека.
РИНА
