Последице пандемије су вишеструке, пре свега огледају се у отуђењу и усамљености, а присутна су и питања смисла живота, пораст паничних напада, анксиозности, пре свега здравствене али и осталих облика, у даху је испричала психолог Анђелија Симић која се у индивидуалним и групним терапијама са својим клијентима свакодневно суочава и бори са бројним психолошким последицама короне.
- Након попуштања мера многи се суочавају са и са социјалном анксиозношћу. Константна неизвесност и незнање о крају епидемије, појачавају доживљај беспомоћности који неке уводи у анксиозно-депресивне облике понашања, а неке у агресивне, наставља причу Анђелија Симић која терапије ради у Новом Саду али и путем Скајпа, а њене савете можете пронаћи на њеном инстаграм профилу и блогу https://andjelijasimic.com.
Рекли сте да је у процвату незадовољство, које неке води у депресију, а неке у агресију, бес и фрустрацију. Како човек може сам себи да помогне или је стручна помоћ једина опција?
- У идеалном свету било би добро да свако може да доспе до стручне помоћи, међутим није увек могуће из много разлога. Ако имате могућност, препоручила бих да сви оду, бар повремено, чисто да чују мишљење неког стручног и објективно. Наравно психолошка помоћ није једини начин да помогнемо себи. Научна истраживања иду у прилог три ствари до сада. Медитација-можете да одвојите 10-ак минута дневно за себе, где ћете медитирати, фокусирати своју пажњу на дах и отпустити своје мисли. То не мора да буде медитација по неком принципу, већ може да буде и нек ваш тренутак за себе. Научна истраживања говоре да се мозак мења након 6 до 8 недеља редовног медитирања. Дневник - научите да себе посматрате и/или да преносите своје мисли и осећања на папир и да онда посматрате себе. Дневничка метода помаже да развијете самопосматрање, да постанете свеснији својих емоција и образаца понашања, као и да пронађете везу између мисли и осећања. Захвалност - практикујте да пронађете три ствар због којих сте захвални данас. Модификација ове вежбе је проналажење пријатности и освешћивање исте у тренутку. Све наведене ствари говоре у прилог мењању тога како наш мозак доживљава ствари око нас, нас саме и омогућава нам да отворимо неке нове перспективе, нова уверења која мењају наше емоције, а самим тим утичу и на нашу физиологију. Сем овога можете да посетите профиле психолога који свакодневно дају корисне савете, затим да себе ангажујете у некој пријатној интеракцији током дана, да нађете ваше пуњаче енергије, као и да се повезујете са природом и животињама, за шта је доказано да постоји терапеутско дејство. Да би ово могао, човек мора да направи адекватну дневну рутину, па предлажем да се крене прво од тога, а онда да се уведе нешто од предложеног.
Како развити или очувати емпатију код деце али нас самих који смо порастом утицаја нових технологија свакако отуђени а корона нас је још више одаљила?
Ово питање је свакако једна велика тема за себе, али оно што је важно да родитељи проводе време са својом децом, да их не мрзи да се баве њима и да их уче животу. Великом броју данас мрско пада комуникација, услед убрзаног начина живота, па онда још од најранијих дана децу навикавају на технологије. Дечији мозак је у том период још увек у фази формирања и учимо га на константне награде, али не и на то да нешто уради и освоји ту награду, да осети кроз активност осећај задовољства. На тај начин дете се учи задовољству, поштовању и изграђује појам граница што је важно за даљи развој. Што се тиче саме емпатије, комуницирати са дететом о емоцијама, које постоје, разговарати о туђим позицијама. Емпатија се доста учи комуникацијом, али и учењем по моделу. Можда је ово важно да се сви запитамо колико емпатије имамо и шта можемо поводом тога учинити.
У порасту је и породично насиље, да ли је то резултат коначног испливавања и суочавања с проблемима унутар породице или немогућност да се суочимо с истим, а затворени смо у четири зида?
- Мислим да је појава пандемије само погурала и убрзала неке процесе који су већ били ту. Дакле, није могла створити нешто чега није било, а чињеница је да у нашем друштву има много заосталих траума, промена у вредносном систему, што утиче и на породицу као на основну ћелију друштва. Тамо где је било дисфункционалних односа или елемената односа, као и насиља, пандемија је само убрзала и то је постало учесталије и очигледније услед друштвеног притиска страха.
Како људи могу да спрече агресију кроз комуникацију кад су затворени у четири зида?
- Основни и универзални савет јесте да научите да препознајете окидаче који вам изазивају агресивност, као и да препознајете код себе прве назнаке беса и агресије и да тада стопирате комуникацију, нпр причаћемо о томе касније, узнемирена сам сада или једноставно изаћи физички из просторије, дубоко продисати и вратити се у разговор „хладне” главе. Препоручујем свима да у слободно време прочитају нешто о асертивној комуникацији и тако унапреде своје комуникационе вештине.
У Италији су инсистирали да се деца врате у школе јер се повећава проценат депресије и самоубистава међу младима што се сматрало много већим проблемом од ширења короне. Како да родитељи избалансирају између социјализовања деце и чувања од болести?
- Болест је свуда око нас, вирус више није изолован случај, тако да морамо да научимо да живимо са тим, као што живимо и са многим другим такође опасним изазивачима болести. Ипак људска раса је опстала милионима година, важно је да се сви мало причувамо, примиримо, али не и да се потпуно изолујемо, тако слабимо не само своју психу, већ и своје тело. Телу је потребна активност, али и сусрет са спољашњим микробима, да би могло да гради свој имунитет. Родитељима бих свакако предложила да не изолују своју децу у потпуности, већ да на контролисан начин омогуће деци социјализацију.
Многи пензионери од почетка епидемије па све до сада не излазе из својих кућа и имају минималне контакте. Како разговарати са старијима који још увек не желе да изађу из станова и кућа и како их убедити да се полако социјализују. Како умнајити њихов страх?
- Страх старијих људи је потпуно оправдан, с обзиром да су ризична категорија, али мислим да ко је свакако имао страх од разбољевања и смрти, да је сада само појачан. Ко је био у категорији прихватања живота, рационалније је прошао кроз пандемију, а и са мање последица. Познато је да наше мисли утичу на наше емоције, па ако стално мислите о једној ствари која вам изазива страх, ваш мозак то препознајте као опасност, а када препозна као опасност онда тело улази у стрес и мобилше снаге у „празно” што доводи до пада имунитета и већој подложности за болести. Такође страх и безнадежност утичу да се теже оправљате. Као и са свима другима, придржавати се одређених мера превенције, али рационализовати и комуницирати заправо са вашим вољенима. Човек је уплашен јер има мало информација, или има превише неадекватних. Дакле дати јасне информације и смернице.
Које ће бити те ситне, дуготрајне последице ове пандемије за људе који нису искусили веће психичке промене? Шта је то што у нама мењају ове прилике а ми ни не примећујемо а требало би да обратимо пажњу с обзиром на повећан стрес, промене у рутини, исхрани, спавању...?
- Ово што сви колективно доживљавамо је једна врста трауме и у складу са тим су и реакције: анксиозност, депресивност, покушаји да се то разреши кроз разне врсте адиктивних понашања (храна, пиће, дроге, секс), инсомнија. Рекла бих да постајемо неосетљиви и отуђени, па стога је од велике важности да нађемо активности које нас релаксирају и пуне енергију, као и да останемо укључени и повезани са другима колико можемо (а посредно и сами са собом).
Да ли је, након короне, страх постао основни управљач нашим животима и какве су последице таквог приступа животу?
- Мислим да страх одавно управља људским животима, само је сада појачан, јер је на светском нивоу проблем. Ако се водимо страхом, имаћемо непроживљен живот, а он ће даље водити новим страховима и црном посматрању стварности, што може довести даље до отуђења и свих новонасталих проблема. Важно је бити рационалан, али одржати дозу оптимизма и наћи своје изворе радости.
Многи психолози спомињу термин психичко умртвљивање које се јавља после пандемије а које је недостатак осећаја повезаног са информацијама. Ако остајемо без осећања на бројке преминулих од короне које расту, шта то чини за нашу емпатију?
- Виктор Франкл је у својим делима објашњавао шта се дешава када стално гледате негативне и трагичне ствари. Он је навео да му је у једном тренутку био присутан осећај отупелости чак и на убиства у логору. Ово је део нагона за преживљавањем, наша психа се на тај начин брани од свеопштег лошег стања и од новонастале траума. На неки начин је одраз адаптације и природна је реакција. Пандемија може да нас научи и другачијем односу ка животу, али и смрти као делу живота. Међутим, као што рекох, мислим да је пандемија само убрзала постојеће ствари, а отуђеност је велики проблем у свету, не само код нас, што указује на значај повезивања, значај емоционалног описмењавања и уопште развоја емпатије и емоционалне интелигенције.
Снежана Милановић
фото: приватна архива
