Статирање у филму је инспирисало за оперу

Пријавивши се на кастинг за избор статиста за потребе снимања филма „Дара из Јасеновца“ пре две године млада музичарка Анђелија Стојановић из Вршца није могла да претпостави да ће је то искуство инспирисати да напише оперу „Крв“, из које је једну песму пре неколико дана снимила и пустила у етар преко Јутјуб канала, с чврстом намером да цело дело кад-тад, изведе на некој сцени.
w
Фото: Приватна архива

Захваљујући спољашњости - природном изгледу, исто таквој боји косе, чињеници да нема вишка килограма, Анђелија је одговарала захтевима за улогу једне од Јеврејки у сценама када их прозивају по имену да иступе из реда, наводно због одласка у Немачку на рад, а у бити им је следила егзекуција.  – Појављујем се у, свега, можда, два кадра – прича Анђелија. – Глумила сам Јеврејку Ерсте Рихман. Моја улога је била минијатурна, снимања изузетно исцрпљујућа, али свеукупно, било је то врло интересантно искуство. Бити посматрач стварања једног дела - гледати колико дана рада је потребно да би се снимила два-три минута филма, мени је било веома фасцинантно. Када смо добили костиме, имала сам осећај као да се то мени заиста дешава, и не само мени, него свима нама. Све је деловало прилично стварно. У том периоду сам снимала са две девојке музичке нумере у Београду и никако нисам могла да уђем у свој реални живот, да се опустим, насмејем, чинило ми се да је туга са снимања била стално присутна. Тако су почеле да ми навиру идеје за текст који је прерастао у штиво од 43 стране, у ком сам изнела како сам ја то доживела.

Разлог за такав доживљај теме која је обрађена у филму “Дара из Јасеновца” Анђелија донекле види и у чињеници да у својој породици има чланове који су били заточени у том концентрационом логору и доживели усташке страхоте.

– Када сам чула за кастинг, питала сам тату да ли би он желео да учествује, пошто су тражили и мушкарце, и то у зрелим годинама, али он је то одбио рекавши да је то тешка тема и да га подсећа на нашу породичну причу – каже Анђелија. – Деда по оцу, родом из села Турјанско у Лици, пред крај рата био је у Јасеновцу као и остатак његове породице. Преживео је, али је био приморан, пред осталих страхота, да гледа како његовим рођеним сестрама ваде очи. Гени памте. Када сам добила костим, било ми је познато све из Јасеновца и разумела сам то шта ми је тата рекао. Можда је црна чаура која се тог момента створила у мени, покренула инспирацију за писањем. Прво сам мислила да ће то можда бити добар одломак у мом дневнику, али онда сам схватила да је то много више од тога.

Када је завршила текст уследило је „пребацивање” у ноте и крајем 2019. и почетком 2020. године опера је била написана. Испрва само за клавир, а потом је додавала и остале инструменте.

- Колеге и пријатељи музичари када су чули, рекли су да морам да снимим макар део и издвојила сам једну песму и то урадила уз помоћ колеге Драгана Ђокића, пијанисте – каже Анђелија. – Успела сам да пронађем и преводиоце за јеврејски и ромски језик, па сам рефрен отпевала и на тим језицима, јер је страдалих у логору било из тих двају народа. Зацртала сам себи да до пензије, а можда и кад одем у пензију, дело изведем у целости. За сада се задовољавам тиме да на неким мојим ауторским концертима представим и ту песму.

Фото: Приватна архива

А тих концерата, у Анђелијином случају, на срећу има доста. Завршивши Музичку академију у Источном Сарајеву на одсеку за црквену музику и појање код професора Радета Радовића, и вративши се у родни Вршац, Анђелија се посветила музици, која јој је друга љубав.

Испрва је предавала етно-певање у културно-уметничком друштву у оближњем Јасенову, а сада ради на замени у вршачкој Гимазији и тамошњој Средњој хемијској школи. Већ 13 година је члан групе „Исток десет”, у којој испуњава своју жељу за хорским, односно певањем у групи, у чему је била врло активна на Академији. Осим с том групом с којом доста наступа по Србији и Румунији, Анђелија са колегом Драганом Ђокићем, који осим клавира свира и гитару, негује другу врсту музике.

– На концертима, којих имамо једном или два пута месечно, изводимо његова, моја, и нека заједничка дела – истиче ова Вршчанка. – У питању су џез музика, обраде арија... Иако сам упловила и утонула у музичке воде, нисам запоставила оно чиме сам се бавила од раног детињства, а то су ручни рад и дизајнирање. За студије модног дизајна сам се спремала након завршетка Гимназије, али су црквена музика и дириговање који су ми деловали као велики изазов и били прилично допадљиви,превагнули, мада сам била скептична да ћу са нижом музичком школом успети да је упишем. Некада сам себе највише видела у дизајнирању, али сам схватила да оно и музика могу да иду једно уз друго. И даље правим различите предмете и то ме чини врло срећном.

Шаховска породица

Анђелија Стојановић најмлађе је од петоро деце и с поносом истиче да припада вишечланој породици, познатој по шаху. Каже да је поред сестара Марије, која је шаховски судија, Јелене која је била врло успешан шахиста,и брата Јована такође некадашњег такмичара, било неминовно да почне да игра шах, али она себе није видела у томе. Када је освојила златну медаљу на неком од такмичења, рекла је да је од ње доста. Изван шаховских вода остао је и брат Василије, који је са својим братом близанцем Јованом завршио Духовну академију у Санкт Петербургу. Први је вероучитељ у Вршцу, а други професор појања у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима.

 Зорица Милосављевић

EUR/RSD 117.5685
Најновије вести