ВРТ ДЕТИЊСТВА - ЛЕА И ЈА: Храна се воле!

Ко иоле помно прати Леин врт детињства, могао је да примети да често пишем о храни. Шта ћу, кад волем! А то није толико чудно, знате, с обзиром на то да сам Банаћанка којој, још од пелена, искачу срца из очију кад угледа нешто јестиво.
lea i ja
Фото: А. Радловачки, Српски Итебеј 2010.

Прича ми мама како је Леа већ с осам месеци јела све што су јели и други. Тако су, на нашем првом заједничком летовању на мору, имали ситуацију да су родитељи уплатили оброке само за њих двоје, али „не лези Леа”, кад би ова мала видела шта је на тањирима, зијала би колико су јој уста дозвољавала. Мама, шта ће, да јој залогај, други, трећи... и на крају остане гладна. Реши да после оде на хамбургер, а Леа, сва срећна – опет клопа!

Наравно да је и хамбургер јела!

Онда и не чуди што је као беба морала на дијету, јер мали бумбар није престајао да гута и жваће, и без зуба и са њима.

Наредних година, ишло се опет на море, а Леа је стасавала и, каже мама, одушевљавала конобаре по ресторанима јер је била мирно дете: лепо је седела, лепо држала есцајг и лепо би све са тањира појела.

Чега се баш ја сећам, јесте одмор у Сокобањи са татом. У ресторану/кантини, тамо где смо били смештени, сви су знали да ће Леа појести два тањира супе. Па већ након другог дана, више није морала да пита за ту другу порцију, него су јој одмах доносили обе.

Након тога је ишла и са омиком у Сокобању, и десило се једаред да су шетале центром, а Леа је ожеднела, и како је била довољно слободна да у оближњем кафићу тражи чашу воде, омика је тада дошла до јасног закључка – све, све, али Леа никад неће остати ни гладна ни жедна!

У школи се подразумевало да ће Леа тражити репете, на екскурзијама (о чему сам вам недавно причала) ће увек оберучке прихватити све што је некоме остало вишка, а кратки (не)плански излети у породичној режији подразумевали су мамине сендвиче и татин роштиљ.

Храна ме одувек везује за породицу, нарочито вечере и недељни ручкови, јер то су били тренуци када смо сви били на окупу, за столом, и заједно уживали и у ринфлајшу и у квашеницама и у печеним јајима, колачићима, палачинкама, кромпирима у чакшире...

Међутим, с годинама, љубав према храни не јењава, али апетит нестаје кад се нађем на неком скупу на ком има прегршт хране. Исто тако, кад неко у мом присуству једе и понуди ме: „Узми, слободно”: нема шансе! Или ћу сести и јести ко човек, ил’ нећу заваравати непце и желудац финим пробавањем.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести