Звуци срца: Хумани кафић на београдском Врачару

БЕОГРАД: Особе које су ментално недовољно развијене су донекле као деца - искрени су, пуни љубави, скривених талената али и мањка заинтересованости за само једну ствар.
osobe s invaliditetom kafic
Фото: Privatna arhiva

Међутим, чим им дате прилику да учине нешто за вас, па макар то био и пуки разговор, оно што ћете добити заузврат јесте безусловна пажња. Или кафа, шоља чаја и сок у новоотвореном кафићу у Београду „Звуци срца” (Чубурска 12, Врачар) у којој вас услужују искључиво младе особе које имају сметње у развоју.

Тај несвакидашњи локалчић на углу две уличице у престоници, које су ипак у центру града, резултат је скоро дводеценијске борбе Хуманитарне организације „Дечје срце”. Њихов основни циљ је да сруше предрасуде, што успевају сваким попијеним гутљајем нарученог пића у њиховом кафићу који ће ускоро постати и ресторан. А о гостопримљивости најбоље говоре насмејана лица домаћина који су пуни добре воље да вас услуже, окаче вам ствари о чивилук, проћаскају с вама и, на крају, дају шољу као поклончић и сувенир који ће вас подсећати где увек можете да одете на добру кафу.

Видите, Анђела има добру вољу да вам окачи јакне, али не зна баш с које стране би то требало да уради - каже нам председник „Дечјег срца” Горан Ројевић, док посматрамо 19-годишњу конобарицу како спретно преврће наша одела и тражи најбољи начин да их стави на своје место.

Сад је, додаје, тренутак да их исправљамо, а и да ви видите шта они могу и да имају потенцијала.

Дуго су били затворени у свом окружењу које није било довољно стимулативно, што их је доводило до тога да немају коме да покажу шта све знају. Не морам ја да вам причам шта и како могу, већ ви дођете да попијете кафу и видите сами, поручио је наш саговорник.

У кафићу влада пријатна, штавише домаћинска атмосфера, а музика је искључиво она коју посетиоци сами искомпонују својим разговорима, дечјом грајом, али и звуцима мутилице за кафу, посуђа,... Све то скупа охрабрује и саме раднике, за које Ројевић уз осмех тврди да су најбољи јер не траже плату и желе да остају дуже од предвиђеног радног времена, али и мотивише све нас да будемо отворени ка различитостима и дамо шансу чак и онда када мислимо да је она немогућа.

Сваки дан нам долази много људи и сви су љубазни, говори нам насмејана Анђела Крушић, која се од децембра учи конобарисању, а по потреби ускаче и као шанкер.

Кад немам кога да услужим, додаје, онда волим да бришем судове и да их ређам на своје место.

Боље ми је овде него код куће, тамо бих се само досађивала, каже Анђела.

Ако сте за сок, у понуди имате и негазиране и оне који „пршћу у нос”, а од кафа ту су нес, капућино, еспресо... У зависности од потреба заједнице, ускоро ће отворити и кухињу у којој ће, такође, кувати особа са сметњама у развоју.

Умеће да припреме било које јело, а кувар који користе при прављењу јела нам је сав у сликама, цртежима шољица и материјала који је потребан за припрему, наводи Ројевић.

Према њеним речима, прва и основна ствар коју треба да знате о менталној ретардацији јесте та да таква особа не зна да чита и пише, већ то што види, то и узме.

Фото: Dnevnik (N. Perković)

Музика и донација само из срца

Идеја је да се понуда у локалу „Звуци срца” обогати и свакодневним музичким наступима истоимене групе коју чине три особе, иначе корисници Хуманитарне организације „Дечје срце”, а који ће посетиоце забављати од 18 до 21 час. Иако иста песма сваки пут другачије звучи, њена суштина је да долази из срца и гена који чека сваки трен да буде препознат и цењен. А једина цена која се тамо тражи јесте добра атмосфера. Стога уз наручену кафу не добијате рачун, већ на столу имате срцасту „касицу-прасицу” у коју убацујете новац уколико то желите.


Свако од нас има неке скривене таленте, а ми не знамо то да препознамо, већ покушавамо да прилагодима човека социјалном моменту, без обзира на то ко шта заиста воли да ради, поручује наша саговорница.

Хуманитарна организација „Дечје срце” већ годинама куца на свачија врата у нади да ће им се нека отворити. Скоро су то и доживели, те им је Град Београд обезбедио простор на десет година, а Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања им је дало новац за његову опрему. Сви заједно су радили на декорацији и дизајну енетеријера, ангажовали су само једног мајстора који је, притом, добио задатак да уради нешто што никад до тад није, а то је да бетон обликује тако да, након фарбања, личи на дрво.

Ми смо врста организације која рециклира постојеће ресурсе у заједници, наводи Горан Ројевић и додаје да су им слични примери праксе из иностранства били добре смернице за развој своје идеје и пројекта.

Према његовим речима, не треба им локал у Кнез Михајловој, већ простор који је довољно доступан свима и разлог да људи дођу овде искључиво због њих.

Зато ово и јесте права представа хуманости. А лепота рада са нашим корисницима јесу енергија и љубав коју они имају, а коју ни ми у нашим пословима не бисмо смели да изгубимо. Рад је терапија за све нас, а онда могућност да зарадимо и задовољимо неке своје потребе. Они су чистота, неко од кога учите о животу, како да уживате у свему што радите, како да чувате слободу и праве вредности у себи. Кључна ствар је љубав, а они бескрајно воле и не раде ништа што им није уживање, каже Ројевић.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести