ММФ нуди и потенцијална решења у подизању старосне границе за пензионисање, охрабривање жена и старијих радника за улазак на тржиште рада и технолошки напредак.
Питање је само могу ли препоруке ММФ-а за заустављање губитка радне снаге заиста бити спроведене у српској привреди.
Републички завод за статистику редовно обрађује кретања на тржишту рада и према последњим подацима на крају првог квартала ове године број запослених износио је 2.810.500, чиме је стопа запослености популације старости 15 и више година била 47,5 одсто, а стопа незапослености 12,1 одсто. Из ових података произилази да стопа неактивности у Србији 46,1 одсто, а у њих се убрајају пензионери, они који се школују и они који траже посао. Све у свему, чак и када би постојећи незапослени одмах, што је реално немогуће, добили радно место, Србија би и даље имала проблема за квалификованом радном снагом. Тим пре, што је скоро половина незапослених на бироу рада без квалификације, са другим или трећим степеном стручне спреме.
Када је реч о повећању старосне границе за пензионисање, професор Савић истиче да је она у Србији „затегнута“ до крајњих граница и да како Запад, тако стари и Србија.
- Србија је све старија, радници раде све дуже, а стопа незапослености младих је међу највећим у Европи. Не можемо дозволити да седе главе раде дуже од 65 година, а да млади седе беспослени. Па део наших пензионера због малих пензија и данас мора да ради под старе дане. Такође, наш Закон о раду не брани здравим и виталним пензионерима да раде и после 65.године односно пензионисања. Чак се то стимулише у просвети, медицини, али би требало на томе радити још више– сматра Савић.
Граница за пензионисање жена постепено се повећава до 65.година живота, уведена је превремена старосна пензија која је мања од пуне и то трајно. По подацима Републичког фонда ПИО, лане је однос између радника и пензионера био један према 1,3 , што је најбоље у протеклих шест година - 2.170.170 радника и 1.715.152 пензионера.
Професор Економског факултета у Беогаду Љубодраг Савић објашњава за „Дневник“ да је одлив радне снаге проблем који је присутан већ годинама и код нас и у свим бившим социјалистичким државама.
- Да би се смањио одлив радне снаге, Србија мора да својим грађанима створи барем приближне услове које нуде развијеније државе у које одлазе. Очигледно да Србија то не може. Значи, не да неће, већ једноставно на овом нивоу привредног развоја не може. То је изнад моћи државе, јер се ради о различитим нивоима привредног развоја. Једноставно, у тржишној привреди људи иду тамо где им је боље. Створити приближне услове које нуде привредно развијеније државе није немогуће само за Србију већ и за многе друге државе – објашњава професор Савић.
Запад убрзано стари и „усисава“ радну снагу из других држава, јер има могућност да им понуди више него што она има у матичној држави, наводи Савић, али он има потребу само за одређеним категоријама занимања, на тешким, опасним, загушљивим и ризичним радним местима и занатлијама.
- Ко има новца тај може да купи све, па и квалификовану радну снагу. Запад то чини и користи то што може да даје веће плате у односу на привредно неразвијене источно европске државе и Балкан. На нама је да створимо услове, али сталне и оне који неће бити привременог карактера, који ће омогућити да се људи врате или остану на селу, а не да се сви пакују па у Београд или Нови Сад. Дакле, морају се и у руралним крајевима отварати фабрике које ће запошљавати људе из руралних крајева, а они ће онда – а тако су некада и чинили – радити у фабрици и на њиви. Овако, села нам се празне, градови пуне, људи одлазе на Запад . Дакако, када се каже фабрике мисли се на технолошки развијеније и оне које ће давати веће плате него што је то сада . Да би то и било потребна је реиндустријализација, а она се не може догодити одмах и брзо, већ за то треба време. Но,ако одмах кренемо има наде да у наредне три деценије учинимо много не да зауставимо, јер то је једноставно немогуће, већ да смањимо одлазак радне снаге – закључује професор Савић.
Љубинка Малешевић
