Исељавање радне снаге је немогуће зауставити али се може смањити

Пре неколико дана ММФ изнео је податак да ће Бугарска, Летонија, Пољска и Украјина у наредне три деценије забележити највећи пад радне снаге – већи од 30 одсто, док би у Србији и Словачкој радна снага могла да падне за 20 процената. 
aerodrom terminal pixabay
Фото: pixabay.com

ММФ нуди и потенцијална решења у подизању старосне границе за пензионисање, охрабривање жена и старијих радника за улазак на тржиште рада и технолошки напредак.

Питање је само могу ли препоруке ММФ-а за заустављање губитка радне снаге заиста бити спроведене у српској привреди.

Републички завод за статистику редовно обрађује кретања на тржишту рада и према последњим подацима на крају првог квартала ове године број запослених износио је 2.810.500, чиме је стопа запослености популације старости 15 и више година била 47,5 одсто, а стопа незапослености 12,1 одсто.  Из ових података произилази да  стопа неактивности у Србији 46,1 одсто, а у њих се убрајају пензионери, они који се школују и они који траже посао. Све у свему, чак и када би постојећи незапослени одмах, што је реално немогуће, добили радно место, Србија би и даље имала проблема за квалификованом радном снагом. Тим пре, што је скоро половина незапослених на бироу рада без квалификације, са другим или трећим степеном стручне спреме.


Пензионерима понудити останак

Када је реч о повећању старосне границе за пензионисање, професор Савић истиче да је она у Србији „затегнута“ до крајњих граница  и да како Запад, тако стари и Србија.     

- Србија је све старија, радници раде све дуже, а стопа незапослености младих је међу највећим у Европи. Не можемо дозволити да седе главе раде дуже од 65 година, а да млади седе беспослени. Па део наших пензионера због малих пензија и данас мора да ради под старе дане. Такође, наш Закон о раду не брани здравим и виталним пензионерима да раде и после 65.године односно пензионисања. Чак  се то стимулише у просвети, медицини, али би требало на томе радити још више– сматра Савић.


Граница за пензионисање жена постепено се повећава до 65.година живота, уведена је превремена старосна пензија која је мања од пуне и то трајно. По подацима Републичког фонда ПИО, лане је однос између радника и пензионера био један према 1,3 , што је најбоље у протеклих шест година - 2.170.170 радника и 1.715.152 пензионера.

Професор Економског факултета у Беогаду Љубодраг Савић објашњава за „Дневник“ да је одлив радне снаге проблем који је присутан већ годинама и код нас и у свим бившим социјалистичким државама. 

- Да би се смањио одлив радне снаге, Србија мора да својим грађанима створи барем приближне услове које нуде развијеније државе у које одлазе. Очигледно да Србија то не може. Значи, не да неће, већ једноставно на овом нивоу привредног развоја не може. То је изнад моћи државе, јер се ради о различитим нивоима привредног развоја. Једноставно, у тржишној привреди људи иду тамо где им је боље. Створити приближне услове које нуде привредно развијеније државе није немогуће само за Србију већ и за многе друге државе – објашњава професор Савић.

Запад убрзано стари и „усисава“ радну снагу из других држава, јер има могућност да им понуди више него што она има у матичној држави, наводи Савић, али он има потребу само за одређеним категоријама занимања, на тешким, опасним, загушљивим и ризичним радним местима и занатлијама.    

- Ко има новца тај може да купи све, па и квалификовану радну снагу. Запад то чини и користи то што може да даје веће плате у односу на привредно неразвијене источно европске државе и Балкан.  На нама је да створимо услове, али сталне  и оне који неће бити привременог карактера, који ће омогућити да се људи врате или остану на селу, а не да се сви пакују па у Београд или Нови Сад. Дакле, морају се и у руралним крајевима отварати фабрике које ће запошљавати људе из руралних крајева, а они ће онда – а тако су некада и чинили – радити у фабрици и на њиви. Овако, села нам се празне, градови пуне, људи одлазе на Запад . Дакако, када се каже фабрике мисли се на технолошки развијеније и оне које ће давати веће плате него што је то сада . Да би то и било потребна је реиндустријализација, а она се не може догодити одмах и брзо, већ за то треба време. Но,ако одмах кренемо има наде да у наредне три деценије учинимо много не да зауставимо, јер то је једноставно немогуће, већ да смањимо одлазак радне снаге – закључује професор Савић.

Љубинка Малешевић

EUR/RSD 117.5843
Најновије вести