Ти подаци, по оцени председника Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије Саше Торлаковића, указују на то да је грађевинарство Србије поново у замаху, али је још увек далеко од онога што је некада било.
– Када се говори о грађевинарству данас, немогуће је било шта рећи а не осврнути се на бар последње две деценије – оценио је Торлаковић. – Пропаст грађевинарства кренула је почетком приватизације и наглим распадањем грађевинске оперативе. Само у Београду је 1999. године радило 120.000 грађевинских радника, а грађевинска оператива Србије градила на свим континентима. Рецимо, само је ПИМ имао 120 активних градилишта широм света, сем у Латинској Америци. Ми данас немамо ту грађевинску оперативу који смо имали. Остала је на нивоу „Енергопројекта”, када говоримо о светским достигнућима, а све остало свело се на српско тржиште.
Он не спори да Србија тренутно нема довољно грађевинских радника, и тврди да је основни разлог за такву ситуацију чињеница да су они јадно плаћени, што утиче на одлуку људи да оду „трбухом за крухом” у земље Западне Европе.
– Одлазе, рецимо, у Немачку, која има највећи замах те гране у историји грађевинарства. То је, наравно, привукло и раднике из Србије и из других делова Европе. Због тога се сада на нашим градилиштима појављују људи из Албаније, Македоније, који не знају наш језик, па се често питамо и с којим радним дозволама они могу овде радити. Цена грађевинског радника, на пример тесара, у Београду је 900 евра на месечном ниову, армирача и до 1.000. Када конкуренција чује да неко има доброг тесара, она понуди већу плату и одведе га на друго градилиште. Но, опет је то мало новаца јер у Немачкој они зарађују између 2.000 и 2.500 евра – рекао је Торлаковић.
Председник Синдиката грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије Саша Торлаковић тврди да је данас највећи проблем конгломерат, односно то што послодавци грађевинским радницима исплаћују плату нешто мало изнад минималца, а остало плаћају „на руке”.
– Озбиљног кранисту не можете више да нађете испод 80.000 динара, а цена иде и до 120.000 динара месечно за оног који је искусан, ради с опасним теретом. Само почетници раде за мање новца. Радници пристају на то да раде за нешто изнад минималца да би остало добили у нето износу јер би им газда свакако смањио када би морао да плаћа комплетне порезе и доприносе на бруто износ.
Грађевински радници, по оцени коју је Торлаковић изнео на порталу „Подунавље”, просечно у Србији зарађују 44.000 динара, што је испод републичке просечне плате.
– Грађевинске школе су нестале оног тренутка када је грађевински радник постао мало плаћен. То је основна суштинска ствар зашто ми данас немамо грађевинске раднике. Па, постоје чак и „викенд-грађевинарство”, односно људи петком, суботом и недељом иду у Аустрију, раде по 14-15 сати дневно и враћају се понедељком. Или, овде људи добијају разне социјалне помоћи од Србије зато што су расељени и не пада им на памет да се запошљавају, а онда одлазе у Црну Гору и раде за по 1.200 евра месечно – објаснио је Торлаковић.
Љ. Малешевић
