Данас је Светски дан достојанственог рада, тешко на минималцу

НОВИ САД: У свету и код нас данас се обележава Светски дан достојанственог рада. За достојанствен рад раднику припада достојанствен живот.
radnici pixabay
Фото: pixabay.com

Његов рад треба да му омогући да боље живи од свог рада. Готово по правилу на овај дан синдикати подсете колико је радник далеко од достојанственог рада, па самим тим и од достојанственог живота, истичући шта би требало променити у друштву како би се заиста од сопственог рада боље живело.

Лидер УГС ”Незавиност”, професор Зоран Стојиљковић објашњава за наш лист да имајући у виду нестабилне и несигурне услове у којима данас живи већина запослених готово је иронично помињање достојанственог рада. Право на достојанствен рад, нагла­шава, није никаква “синдикална ујдурма” већ темељна претпоставка човека достојног живота. 

Фото: mc.rs

Подсећа да је достојанствен рад само онај који не унижава човека и који обједињује шест елемента: уговорени радни однос, а не тек несигуран и привремен посао, фер однос послодавца према запосленом, безбедно и здраво радно место, заштиту социјалних права запослених и чланова њихових породица, услове за лични просперитет радника и слободу да се организује и активно учествује у одлукама које их се непосредно тичу.


Страх јачи од достојанства

трах од губитка радног места, истиче Стојиљковић, један је од највећих, а он је и те како присутан у Србији. У нашој земљи се четвртина запослених сложила са изјавом да постоји могућност да изгуби посао у наредних шест месеци. У најгорем су положају радници ангажовани у сивој економији.

- Скоро трећина привредних субјеката, укључив и оне у јавном сектору, бави се сивом економијом и запошљава раднике без уговора и не исплаћује им редовно плате, при чему они немају здравствено и социјално осигурање и нису заштићени од незаконитог отказа. На црно раде сви неквалификовани радници, радници са средњом стручном спремом, запослени без редовне зараде, незапослени старији од 40 година, пензионери, примаоци социјалне помоћи, студенти – наводи Стојиљковић.


- Социјалну цену у Србији платили су запослени и њихове већ ионако више него скромне зараде. Упркос обећањима про­сечна зарада је тек ове године прешла вредност од 400 евра. Међутим, највећи број запослених, њих 70 одсто, ради за до 339 евра, док је минимална потрошачка корпа за трочлану породицу у коју стаје, рецимо, штангла чоколаде или пар свесака, 305 евра или 36.000 динара. Истовремено, минимална зарада после два узастопна повећања, достигла је свега 230 евра. Последично Србија је данас на нивоу од тек нешто више од трећине развојног просека ЕУ или једнако трагично на нивоу 86 одсто друштвеног производа из 1989.године -  објашњава Стојиљковић.

Наводи тек завршено истра­живање Центра за синдика­лизам, које по речима самих испитанка - радника, показује да половина запослених сматра да се данас у Србији радна права поштују “мало” или “нимало”, а “тек донекле” сматра још нешто више од трећине. На другој страни, да се радна права поштују у великој мери мисли сваки дванаести испитани радник.

- Приближно три петине анкетираних радника је незадовољно стањем и свесним кршењем радних права. Њих четири од десет чак тврди да има и лично искуство кршења радних права у широком луку од неисплаћивања и кашњења зарада, неплаћања прековременог рада, неуплаћивања социјалних доприноса или претње отказом и дискриминације, до мањкаве ХТЗ заштите или мобинговања и претњи због синдикалног деловања. Но, трећина је све то прећутала, само се сваки десети неком због тога обратио, а синдикату тек један од тих десет- наводи Стојиљковић.

Фото: Pредседник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић Фото: Дневник.рс

Први човек Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић истиче за наш лист да нема достојанственог рада док запослени стрепе за своје радно место и зарађену зараду, док су изложени  сталном стресу и не могу да од онога што зараде задовоље егзистенцијалне потребе своје по­ро­дице.

- Линија достојанственог рада у Србији и неким другим др­жавама није иста. Скоро половина радника Србије ради за минималну плату и онда нема приче о достојанственом раду. Ако нам радници гину непријављени на градилиштима, ако се не плаћају порези и доприноси, ако имамо евидентан рад на црно, у којем по проценама има пола милиона људи, и многе друге ситуације које не постоје у другим државама онда можемо с правом рећи да је у Србији достојанствен рад још увек далеко – оцењује Милић.

Потрошачка корпа која постоји у Србији, указује Милић, са елементима који је чине сама по себи је све осим основних људских потреба , јер тешко је објаснити човеку да му је “довољно” овог или оног месеца месечно и да тиме треба да се задовољи.

- Дође се до апсурда да човек који ради са таквим минимумом који му је неко одредио, а у којем рецимо нема одеће и обуће , треба да преживи месец дана и да исто толико ради само за њу. О намештају да се и не прича , иако је он нормалан за човека који живи у 21.веку и који има савремене потребе за модерним, новим, лепим... У таквој ситуацији се не може причати о достајанственом раду нити о потрошачкој корпи која задовољава потребне просечног домаћинства чији члан ради да би му породица живела. Пре би се могло рећи да би му породица преживела – рекао је Милић.


Газда „дреши” кесу само за кадрове који му требају

Председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић указује да у неким војвођанским градовима плате расту , али не зато што су послодавци одлучили да “одреше кесу”, већ због тога што кадрови које траже и који су им потреби недостају на тамошњим тржиштима рада.

- Млади, а помиње се бројка од 30.000, одлазе из државе, недостају школовани кадрови потребни новим послодавцима. Газде су само у тим случајевима спремне да повећају плате. Таква је ситуација у Суботици , Сомбору и још неким градовима у Војводини, али то никако не значи да су сви у прилици да за достојан рад достојно зарађују – истиче Милић.


Синдикати, по оцени нашег саговорника, у садашњим радним условима тешко могу бити јаки и изборити се за достојанствен рад од којег се достојанствено живи. Тим пре, што добар део радника ради на одређено време, у приватним фирмама у којима синдикално организовање није дозвољено, или ради на црно па самим тим ни не учествује у синдикалном животу нити има прилику да добије било какву синдикалну заштиту.

- Синдикат у Србији , где је велика армија незапослених, тешко може да помогне у решавању радних права. Он чини оно што може у датом тренутку, а то се види и у чињеници да смо прошле и ове године успели да повећамо минималну цену раду. То је, мада недовољно, ипак веома значајно уколико се зна да неколико година минимална цена рада није уопште ме-њана.

Љубинка Малешевић

EUR/RSD 118.3178
Најновије вести