Јапански писац Сосуке Нацукава (1978) својом првом књигом „Божији медицински записи“ постигао је велики успех, покупивши више престижних јапанских књижевних признања, а роман је добио и филмску екранизацију. „Мачак који је спасао књиге“ је његов други роман, и већ је преведен широм света, што није велико изненађење јер је у питању књига лака за читање, са препознатљивом питком зачудношћу каква одликује добар део савремене јапанске књижевности, бар од оних које успеју да доспеју на листе бестселера.
Главни лик Ринтаро је тихи и повучени средњошколац који после смрти деде, који му је био једина породица, мора да научи не само како да живи сам, или како да се носи са губитком, већ и да се позабави суморним животно-практичним последицама своје трагедије – као на пример шта да ради са наслеђеном књижаром антикварницом. Усред Ринтарове кризе, у књижари се појављује мачак који говори, са доста озбиљним захтевима за главног лика – да заједно спасу књиге од оних који их не цене довољно.
Није тешко погодити зашто је и ова књига имала успеха изван Јапана, и готово би се могло рећи да спада у одличан доказ „меке моћи“ Земље излазећег сунца – ово је типичан пријемчиви фантастични заплет какав се може наћи у популарним мангама и анимама (јапанским стриповима и анимираним филмовима) на које је добар део европске публике навикао, само што је у „Мачку који је спасао књиге“ он упакован у чист текст. Висока контекстуалност јапанског језика, која често тражи кратке, једноставне реченице, очитава се и овом преводу превода (с енглеског), па је текст крајње непосредан и једноставан. Ово је свакако далеко од зачудног, интроспективног магијског реализма Муракамија, или чак лирске магије обичног градског живота Хироми Каваками, али и даље поседује препознатљиви дискретни шарм љубави према свакодневици и „малом“ људском животу, на који смо навикли у јапанској књижевности тако често посутој mono no aware-ом, односно традиционалном поетиком која проналази лепоту у пролазности „обичне“ свакодневице.
Настасја Писарев
