“Сећам се тих осамдесетих, имао сам 20 година и тада су тек почели да пристижу на фестивале филмови са Истока. Била је то година када смо упознали Емиров рад са остварењем ''Отац на службеном путу''. Одмах сам погледао и ''Доли Бел''. Био је то изненађујући преокрет за нас”, евоцира успомене славни редитељ.
У време пред пад Берлинског зида стизали су мрачни филмови са ових простора, а како истиче, Кустуричин рад био је насупрот - пун живота, необичног хумора, “комедије блиске италијанској”.
“Та комбинација трагедије и комедије, способност и моћ да тужне и болне теме каже на хумористичан начин учинила је да га сматрамо младим богом, био нам је инспирација, неко ко нас је охрабрио да стварамо“.
Опус Паола Вирзија већином чине комедије, а слаже се да граница између драме и комедије у животу углавном не постоји.
„Мислим да комедија може да буде веома ефектна и има моћ да проговори о најболнијим темама. Комедија на италијанском од 50их говорила је о социјалним темама у комбинацији са друштвеним проблемима. Зато не могу да поделим комедију и драму, ни у животу не можете то раздвојити. У сваком човеку можете пронаћи посебан карактер за свој филм. Ево ваш камерман на пример, погледате му очи, осмех, видите да у својој комедији носи своју драму. То је живот“, казао је Вирци.
Филм „Људски капитал“ који је публика Кустендорфа могла да види јуче, најмрачнији је од свих досадашњих остварења, а како и редитељ сведочи, говори о горућим темама данашњег друштва.
„Сви живимо у капитализму, у којем је све питање статуса, банковног рачуна. Оно што сам желео да казем филмом је оно што је данас конфликт између социјалних класа. Снимао сам га 2008. године, када је била велика економска криза. Експлозија те кризе унутар богатог друштва је била прилика да приказемо тај моменат. Живимо у свету глобализације, која има и позитивних ствари. То је наша нова реалност”, тврди Вирзи.
Одраставши у граду Ливорну у Тоскани, у радничком насељу, био је сведок тешког жиовота свог народа, али и комшија који су били избеглице из Југославије.
“Живели су ту Веселиновићи, Поповићи...Играо сам фудбал са том децом, која су долазила из ових крајева. Ми се тада нисмо питали зашто су они ту. Да ли су бежали од Тита, не знам. Није нас ни интересовало. Није било разлика или гетоа. Били смо пријатељи. Једини конфликт је био фудбал. Али се сећам атмосфере и мириса који су долазили из кухиња њихових мајки. Када сам гледао Кустуричине филмове, осетио сам као да знам све то, и као да знам њега. Препознао сам у његовим филмовима те мирисе. Деца причају истим језиком и то треба да научимо”, закључује редитељ.
У својој каријери имао је прилику да ради са великим звездама попут Доналда Сатерленда и Хелен Мирен у филму “Путовање живота”.
“Доналд је такав човек да од када је прочитао сценарио постао је тај лик, тако да од када смо се први пут срели увек је био тај карактер, ја нисам упознао Доналда већ Џона Спенсера. Потпуно другог Доналда сам упознао на премијери јер је тада већ био у другом лику. Хелен је била потпуно другачија. Она је британска глумица из театра која пре акције прича о италијанској храни, вину и чим се чује акција и клапа падне у секунди постаје лик из филма”, открива Паоло.
До 18. јануара Вирци ће бити на задатку да од 21 филма прогласи најбоље који ће освојити Златно, Сребрно и Бронзано јаје.
Како каже, биће му тешко јер није навикао да буде у улози оног ко одлучује, али да ће се трудити да буде благ, јер су у питању “млади ствараоци којима је потребна подршка више неги икад”.
