Лори Мур (1957) је америчка списатељица највише позната по својим духовитим приповеткама. Рођена је у Глен Фолсу, у држави Њујорк, а студије је завршила на Сент Лоренс универзитету, такође у држави Њујорк. Њена збирка прича „Птице Америке“(1998) била је на листи бестселера “Њујорк тајмса”, а многе њене приче добијале су престижне међународне награде. Збирка приповетки Лори Мур „Окорелост“ изашла је први пут 2014, а код нас је издата 2019, и преведена захваљујући заједничком труду студената англистике Филозофског факултета у Новом Саду, а под вођством професорке Иване Ђурић Пауновић. Иначе, ово је први пут да се дело ове утицајне америчке списатељице појавило на српском језику.
„Окорелост“ чини осам прича од које су четири први пут објављене у “Њујорк тајмсу”. Све приповетке су натопљене ауторкиним карактеристичним сардоничним хумором, а већина обрађује теме пропалих веза. Тако у причи у којој разведена мајка са ћерком тинејџерком присуствује другој свадби ћеркине бејбиситерке, нараторка у једном тренутку саркастично примећује: „’Брак је један дуг разговор‘, написао је Роберт Луис Стивенсон. Наравно, умро је у својој четрдесет четвртој, тако да није имао појма колико дуго тај разговор заиста може да потраје“.
У „Искрцавању“, причи која отвара збирку, главни лик покушава да научи да се носи са другачијим ритмом сопственог живота после развода. У „Крилима“ млада жена у дисфункционалној вези се случајно спријатељује са болесним старцем, у другачијем читању заплета „Крила голубице“ Хенрија Џејмса. (У Џејмсовој књизи млада племкиња је та која је болесна, и књига прати њен однос са другима.) Ауторкин сарказам није окренут само сопственим (отуђеним) јунацима који се не сналазе у емотивним улогама, већ и свим другим аспектима модерног живота, па један од њених протагониста у причи „Супарници“, онако успут, блазирано, узвикује: „Хеџ фондови и хаику!“
У најбољим моментима Лори Мур је мајстор језика који успева да кроз духовите бравуре провуче дубоко горке и тешке животне истине пред којима други или окрећу очи или суштину замагљују лажним речима, па тако у причи „Хвала што сте ме позвали“ ауторка упечатљиво пише: „Видела сам како је брижна мајка фудбалера постала родондендрон с металном плочицом, поред паркинга фудбалског терена, који као да гледа све утакмице.
Видела сам сјајног ученика како постаје такмичење из креативног писања, као да га је све то писање и докрајчило. И видела сам како јавни правобранилац постаје јавни фонд, као да је сопственим животом платио поштење.“
Настасја Писарев
