ДНЕВНИКОВА КЊИГА Адил Исмат: Приче Јусуфа Тадроса

Преводилац: Драгана Ђорђевић, Издавач: Агора, 2019.
е
Фото: промо

Адил Исмат (1959) је савремени египатски писац који је досад објавио осам романа, једну збирку приповетки, и књигу есеја. Добио је више признања за свој рад, а за „Приче Јусуфа Тадроса“ примио је Медаљу Нагиба Махфуза (престижна награда која носи име египатског нобеловца а додељује се књигама објављеним на арапском језику, а још увек непреведеним на енглески). Исмат је дипломирао филозофију на Универзитету у Танти, а ради као библиотекар у огранку Министарства образовања у Танти.

Књига “Приче Јусуфа Тадроса” прати сензификована сећања главног јунака који приповеда о одрастању у руралном Египту шездесетих година прошлог века, о свом интересовању за уметност и сликање, и борби да пронађе своје место у свету. Јусуф Тадрос је двоструко обележен као други, и као отуђен од света у ком живи – он није само уметник са нервозним и меланхоличним сензибилитетом, већ и истински странац јер је рођен у хришћанској коптској породици у Египту. Ова два идентитета другости свог главног јунака Адил Исмат не раздваја ни у једном тренутку, и ми кроз фингиране усмене исповести Тадроса слушамо и о његовим покушајима да се изрази кроз уметност, али и све компликованијем пробијању кроз свакодневицу у подељеном свету хришћана и муслимана.

У форми кратких прича-исказа из првог лица читалац тако не склапа само слику о главном јунаку и његовој породици, већ и о Египту једног времена, о градовима и обичајима, о друштвеној и политичкој ситуацији. Тадрос тако готово успут помиње да се жене све више покривају, или да се, како године пролазе, зграде све чешће деле на оне насељене муслиманима, и оне насељене хришћанима.

Међу темама везаним за сазревање, пуно је универзално препознатиљивих епизода, попут оне када се главни лик из свог малог места сели у (чини се) неосвојиву и огромну Александрију да би могао да студира сликарство: “С временом сам открио да је Александрија много већа него што сам замишљао. Сваког дана је била све већа, а ја све мањи мањи, док ми се није учинило да ћу нестати.”

Тадрос за себе признаје да су га жене “увек примећивале”, али његове љубавне везе никад нису једноставне – његова прва велика љубав је муслиманка, затим удата хришћанка. Ситуацију компликује и Тадросова дискретна пасивност (он је, заправо, заиста активан само у својој посвећености сликању), као и чудна комбинација приступа стварности у којој је у исто време спреман да констатује све аспекте друштва ком припада и потенцијалне проблеме у које сам упада, али и да се у исто време сасвим изолује из њега, посматрајући свет пасивно из куле од слоноваче у коју се затворио као уметник.

        Н. Писарев


ЦИТАТ

Мајка ми је била члан „Удружења Светог писма“. Сваког месеца имала је задужење да достави признанице за добровољне прилоге у различите делове града. Било је то средином шездесетих. Град није био као данас. Још се сећам како је изгледала Улица Ел Нади кад сам био дете. Празан простор окупан у сунчевој светлости која је падала на асфалт и чинила да боја зграда још више сјакте, да се сува стабла пламеног дрвета купају у тој светлости, уз белу ограду клуба и стазе које сам могао да видим кроз гвоздене шипке. Владала је потпуна тишина, као да је тај читав крај саздан од стакла. Пели бисмо се степеницама у новоизграђеној и прохладној згради. Станови су били затворени. Улазна врата су им се пресијавала и одисала луксузом, не као блато у уличици у којој смо становали. Мајка би покуцала на врата. Отворио би мршав човек, поздравио је, узео своју признаницу и дао јој добровољни прилог. Обилазили смо лекарске ординације, адвокатске канцеларије, власнике радњи и трговце.


 

EUR/RSD 117.5311
Најновије вести