ИНТЕРВЈУ АКАДЕМИК МИРО ВУКСАНОВИЋ: Верност речима

Библиографија новосадског књижевника, академика Мира Вуксановића, богатија је за два нова наслова: путописне белешке сабране у „Бројчаник”, у издању београдске „Лагуне”, и књигу биографских и аутопоетичких сабирања „Разговор са Немањом”, која је објављена у Подгорици под окриљем Удружења књижевника Црне Горе.
1
Фото: Дневник/ Б. Лучић

Публициста Милош Јевтић је у својој едицији „Одговори“ објавио две књиге интервјуа с Вама: „Каже Миро Вуксановић” и „Семољ Мира Вуксановића”. У којој мери се, односно по чему, „Разговор са Немањом“, где је питања која читаоца воде кроз Ваш живот и дело модерирао млади филолог Немања Пеић, разликују од књига „Каже...” и „Семољ...”?

– Од изласка тих књига прошло је десетак година. Нарасле су животне и радне чињенице. Осим тога, млади саговорник Пеић написао је питања у облику есеја и осврта који су покренули моју радозналост. О истим стварима сам говорио потпуније но што сам некад радио и био сам покренут да изнесем своја нова становишта о разним појавама. Тако су моја биографска и аутопоетичка сабирања добила облик какав нису досад имала. Моја исповест је опширна, искрена, верна и прилично провокативна, понегде цинична, нигде увредљива. Не можемо говорити о себи ако не говоримо и о другима. Самоћа је неподношљива увек, па тако и у књижевним описима. Било који тренутак је значајан ако је привлачно описан. Дужност нам је да то знамо и да чинимо најбоље што умемо.

„Ауторска сумња је пријатељ књижевности“, констатујете на једном месту у „Разговору”. Да ли из тог става долазе Ваша плодна и разноврсна књижевна интересовања?

– Обесно и неумерено самовеличање није добро за озбиљне послове, ни за књижевност, ни за било коју делатност вишег реда и важења.  Самохвалисања и слична стања успављују мисао и осећање, шире досаду и једноличност. А сумња у све, ако је сумња разумна и умерена, користи и уметности и науци, свему што радимо. Неповерење у задата правила је пожељно ако то неповерење уме себе да  понуди и образложи, ако има циљ са смислом.Мени је за такав подухват најпогоднији књижевни поступак. Нема природнијег казивања од речи и реченица. То се лако учи, брбљање нарочито, али је јако тешко нешто свима познато рећи на нов начин. Ту је кључ од књижевне браве.

И у „Одговорима“ сте знали бити оштри у оцени савременог српског књижевног тренутка, али чини се да сте сада још оштрији, рецимо када говорите о „примењеној литератури“, хиперпродукцији и прозуклости књижевних награда, навијачкој критици или „копи пејст“ стасавању нове генерације научника - проучавалаца књижевности. Значи ли то да је српска књижевност са лошег у међувремену скренула ка још труцкавијем путу?

– Српска књижевност траје и стасава читав миленијум. Дошли смо на висину где није велика гужва. Имамо су чим пред друге народе. Али, погрезли смо у безредно мноштво, објављујемо све што је написано, немамо систем вредности, књижевни живот је престао пре короне. Нема више ауторитета у књижевној критици, наука о литератури је постала општа својина, докторати су одвећ чести, судбину књига одређују политичка припадност или разне врсте групашења. Естрада побеђује уметничку књижевност. Ђаци једва чекају да се ослободе читања. Лектира је непожељна удавача о којој мало ко брине. Национално је пригушено туђом понудом. Јављају се нови начини удвориштва и подилажења. Грдимо себе и кад не треба. Не умемо да одаберемо шта нам је најпотребније. Али, то је пролазно као и свака епидемија. Кризе су нужне. После њих је и боље и лепше. Колико низбрдица, толико узбрдица, писао је Лаза Костић. Човек се мора вратити најбољем у себи. То му је основна дужност. Знамо ми да је тако, али понекад заборавимо.

Ако се о Вашем „Даноноћнику“ може говорити као о својеврсном дијалогу са Андрићевим „Знаковима поред пута“, чини се да сте и у недавно објављеним путописним белешкама сабраним у „Бројчаник“ умногоме на трагу његовог промишљања? Јер, говорећи о путовањима, Андрић је у први план стављао то да на њима „гледа, слуша, учи и понешто забележи“ , при чему то забалежено нигде није одлазило у банално препричавање доживљеног...

– Сви остављамо своје “знакове поред пута“. Мало има људи који не желе да се помињу по ономе што чине. Чак и криминалци тако раде. Међутим, ваља одабрати стазу достојну човека. И треба бележити животне детаље. Од њих је састављена цела историја. Ја сам за “Бројчаник“ и за Лагуну из својих путописних дневника одабрао аутентична сведочења стара двадесетак година. Тамо је мноштво ликова с правим именима и тамо су стварна догађања са путовања из Немачке, Беча, Загреба, Херцеговине, Црне Горе, Вршца, Беле Цркве и других места. Свуда је уписан датум, сат и минут. Нема накнадног дотеривања. То је опасно за истину. А истина је све више опкољена преварама. Треба је заштитити. Тако штитимо себе. Књиге истине су неопходне.


Корона воли „путе недоходе”

Даноноћне записе сте, по властитом признању, оставили да засад мирују „на сигурном и скривеном месту“ – у вама. А каква је судбина путописних цртица?

– Корона је велики противник путовања. Корона воли путеве неповратне, “путе недоходе“. Окупирала је и тако “ујединила“ цео свет у којем је “свака зверка показала свој траг“. Натерала је човека да исцртава атлас и планету на собним зидовима. Тек кад корона отпутује, почећемо да објављујемо описе својих путовања. Радујем се што ће се то ускоро догодити. Онда ћу на питање тачно и смирено одговорити.


“Често по успутним записима уметника судимо о њиховом животу и карактеру, о њиховој души. Не видимо да су нам тумачења као паукова мрежа, јер сваки такав запис казује само тренутне мисли и жеље” – пише у „Даноноћнику“. Није ли ризик био онда путописне белешке у “Бројчнику“ оставити „у тренутку настанка“, без икаквих накнадних интервенција - „чак ни онамо где се сад не слажете са собом“?

– Никад нећемо моћи да измеримо шта је ризичније - оно што је настало ођедном или оно што је настајало с муком и напором. Притом, дакле, није важан начин рађања, важно је оно што је рођено. Доста открића у науци је дошло изненада. Сви знамо за Њутнову јабуку, за Идвор Михајла Пупина или како је у мађарском парку Никола Тесла решио тајну магнетног поља. Слично се дешава и писцима. Права реч је као варница - севне и угаси се. Понеко задржи њену светлост, за себе и за друге. И још ово: накнадна памет је казна. У свему и свуда.

Реч није само главни јунак Ваших “азбучних романа”, она је, помало неочекивано, важан актер и ових путописних минијатура? Почев од бројева који су, како подсећате и у „Разговору са Немањом“ – такође врста речи.

– Моје животно опредељење је верност речима. И док сам у соби за писање и док сам на путу. А увек је за реч добро ако се крећемо, ако нисмо статични. Нови предели и призори које први пут гледамо дозивају речи које су сакривене у нама, које смо заборавили, а истовремено смо у искушењу да казујемо нешто ново и друкчује. Само тако постајемо поуздани сведоци са путовања. Ако нисмо за нову слику нашли реч кроз коју је можемо назрети, нисмо се морали ни померати с места. А бројеви су важни за поредак у књижевности, као што су важни за број жртава у историји. Ређање слова и бројева је почетак учења. Ту почињу и књижевни и научни послови, али неко оде напред а неко никуд. Логично.     

М. Стајић

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести