Да, Милош Латиновић је писац у кожи управника. Пре него што се посветио позоришној каријери, био је новинар, а затим и политичар. И даље, његова страст је писање, а награда му није прва, мада се нашалио после позива за интервју да је „случајна”.
Зашто сте се одлучили да у поступак градње награђеног романа „Етапе ноћи” укључите различите епохе и прикажете читаву историју Баната?
- Етапе ноћи су епохе трајања у закутку света којем је име Банат. То је историја равне земље међ реками виђена кроз животну призму историјски непознатих људи, али чије мишљење, опредељење, знања и необичности, у потпуности одговарају људима који су од те територије направили простор за уредан и коректан живот без обзира на многоструке различитости. Банат некада је данашња недохватна тежња Европске уније. „Етапе ноћи„ показују како се до тога долази, појединачним примером и колективним активизмом.
И иначе примећујем да се често враћате прошлости. Да ли то можда за Вас као писца носи неки посебан извор инспирације?
- Прошлост је боља. Загледани у тај зденац, мудрости и искуства, можемо да уочимо, пронађемо решења за све данашње проблеме и сукобе. Али, не гледамо, па и не видимо. Човек данашњице очито уважава искуство само које је сам проживео, а то је понекад – скупо и погубно.
„Кочићево перо” није ваша прва награда. Има ли у изборима жирија оправданости, у смислу да су вам награђиване књиге оне које би и сами предложили својим читаоцима као најбоље?
- Романи „Шекспиров клијент„ и „Четири лудила„ нису добили награде, а критичари и читаоци мисле да су то два моја најбоља романа. Лично бих препоручио читаоцу роман „На погрешној страни реке„, који је како се то каже, остао испод радара књижевне критике, а према извештајима издавача књига има своју читалачку публику. „Етапе ноћи„ после Награде „Лаза Костић„, сада имају и „Кочићево перо„, што је значајно, И баца ново светло на роман за који верујем да је стилски веома кохерентан, књижевно питак и занимљив, а с друге или треће стране заокружује једну целину књижевног опредељења аутора. Што се жирија тиче уз неопходну стручност и велики рад, који се некако увек занемарује, јер само они гледају све представе и читају све књиге, не треба занемарити неопходну дозу субјективности и личних афинитета.
Помажу ли награде да се књиге боље виде и прихвате, можда и прочитају?
- Награде помажу, јер књиге и писци на тај начин стижу у медије. То је позитиван инцидент. Награда је вест која заслужује да буде објављена, а писац интервјујисан.
Какве све реакције и коментаре добијате на своја дела, мимо стручног пријема какав представљају жирији?
- Искрено, мислим да имам своју читалачку публику. Није бројна, али је врло захтевна и непосредна, што уочавам кроз сусрете на књижевним вечерима. Ради се о посвећеницима, онима које књижевност ангажује, они који би једног дана написали своју причу. Публика која чита „Етапе Ноћи„ или „Сто дана кише„ не улази, како би рекао Црњански, у библиотеку да би тражила књигу у којој постоји “добро убиство”. Тридесет година градим свој стил и негујем одређени тематски оквир у својим романима и причама, да нема читалаца, одавно бих био у неком воћњаку или на ћувику изнад мора.
Има ли нешто што Вас изазива, што би да напишете, а још увек нисте?
- Књижевник је као бели зец из Алисе, стално у стисци с временом. Опредељење да будем писац претвори човека у “ратника” који је увек на опрезу када је реч о темама. Чини ми се да сам при крају неких кругова које сам цртао када сам почињао, тако да постоји једна или две приче које би ваљало написати. То је што се тиче романа, али позориште је непрестана инспирација и мотив, тако да верујем када завршим с романима, биће нека тема која би могла видети светла позорнице.
Како је уопште дошло до тога и колико сте заправо посвећени књижевности. Ваши почеци објављивања такорећи, колико ја знам, су везани за новинарство. Да ли је то био природан пут да се појаве и прозни ауторски текстови, или је тога било и раније?
- Новинарство је криво за све, односно чињеница да сам као веома млад И неискусан новинар постао репортер. А репортажа је најближа књижевности, тако је све почело. Приче о људима, догађајима, затрављеним гробљима и пустом насипу на којем су биле шине низ које је тутњао Оријент експрес, кафане на крају света, тамбураши, салашари, мађионичари, ратници и бегунци…Све те теме и разговори су се из новинарске бележнице преливали у моју књижевност. Многи моји узори су прошли тим путем – Црњански и Мика Антић, и велики Маркес – те ја такво путешествије доживљавам као природан процес. И што је најбоље, и данас сам у новинарству, мање, али на велику радост.
Затим сте се обрелие и у политици. Колико Вас је та чињеница инспирисала у књижевном раду и какав је тај свет - политике - за неког ко би се ипак пре могао дефинисати као уметник?
- То је озбиљна грешка. Пропало време, јер из тог доба ништа није остало. Уметник ствара у тишини, али иза њега чак и када није потпуно задовољан делом остаје – слика, скулптура, кантата, од политичара, чак и када ради добро и поштено, не можете очекивати трајно добро, јер га пре свих наследници, и људи његове политике и опоненти, избришу – и лик и дело – као вода траг у песку. Нисмо народ континуитета, због тога стално почињемо изнова и не стижемо никуда. Уосталом, ми данас цитирамо Андрића, поштујемо сликара Пају Јовановића или с пијететом говоримо о Мокрањцу, а о бившим политичарима говоримо углавном у негативном контексту, без обзира што су неки створили државу, омогућили сиротињи школовање, привреди уздизање, култури видљивост. Време које сам провео у политици појели су скакавци. И чворци.
А сада сте на челу Битефа, па, можда и о томе која реч?
- Битеф је фестивал који најбоље дефинише важност континуитета, јер одавно нема оних који су га основали и на које смо поносни, а фешта траје с једанаким интензитетом, интересовањем публике и коментарима критике. Није реално процењивати да ли је нешто боље или лошије, јер други су људи и другачије је време, али недвосмислено добро радимо свој организациони посао. Може увек боље, И биће боље. Већ од ове године.
Игор Бурић
