У новом контексту, може да се сагледа, из другачијег, не тако уобичајеног угла, поетика једног од аутора који је оригиналним списатељском делом засигурно на посебан начин обележио, и обележава, време у коме пишемо и читамо. Уосталом, без велике приче, када је то већ могуће, најбоље је да главни јунак, Дамјанов, каже о чему је реч:
- Пред читаоцем је књига које не би било да ми се није догодило лепо изненађење: награда Фонда “Тодор Манојловић”, за допринос модерном уметничком сензибилитету. Дакле, један од родоначелника српске модерне постхумано је иницирао моје истраживање сопствених интервјуа у немалом временском периоду - што је сасвим у духу његове поетике, али и књижевноисторијске праксе коју сам неговао у протекле четири деценије! Очекивано или не, то истраживање подразумевало је низ ирационалних, заумних доживљаја и (не)литерарних поступака које као књижевни историчар нисам баш примењивао. Због последњег поменутог, одлучио сам да старе интервјуе “обновим” коментарима записаним одмах након читања истих (у пролеће 2018. године): морам признати да је све ово за мене било више него узбудљиво путовање кроз прошлост, чак и када се та прошлост збивала малтене јуче. Опет, такво путовање доказало ми је - по ко зна који пут! - да време уистину не постоји, тј. да је оно само конвенција која нама смртницима (попут пространих и сличних конвенција!) олакшава сналажење у компликованом Мултиверзуму. Стога ни у једном интервјуу ништа нисам мењао, дакле, све је остало исто како је било у тренутку када се изговарало, записивало, публиковало... Прецизније говорећи, сваки индивидуални Идентитет је Ид-Ентитет, једног непоновљивог Бића (у вечном Презенту?!), упркос про-менама чији се траг може назрети и кроз фотографије што прате текстове у овој књизи; а можда су и оне тек привид који скрива Суштину човека под именом Сава Дамјанов?...
Као писац, најсрећнији бих био ако би читаоци ову књигу сагледали као забавно штиво. Јасно је и зашто, ако се разумеју неки лајтмотиви који прате овде уврштене интервјуе... А у “Also sprach Дамјанов” нисам уврстио све интервјуе које сам током минулих деценија давао, него оне које сматрам најбољим, најкарактеристичнијим или, пак, најнетипичнијим...
Након свега, признајем да се осећам необично и дивно - попут Манојловићевог ЦЕНТРИФУГАЛНОГ ИГРАЧА...
Сава Дамјанов је рођен у Новом Саду 1956. године. Писао је прозу, књижевноисторијске огледе и критику; уређивао неколико часописа и едиција. Предавао на Филозофском факултету у Новом Саду и као гост-професор на низ факултета у иностранству. Приређивао за штампу дела српских писаца 18, 19. и 20. века. Аутор је антологије старе српске еротске књижевности и постмодерне фантастике, као и више књига уметничке прозе и научнокњижевних студија, збирки есеја и критика. Године 2011-2012. објавио изабране књижевносисторијске и књижевнокритичке радове у пет томова (Дамјанов; српска књижевност искоса 1-5). Од 2018. године у новосадској “Агори” почиње да излази едиција ДАМЈАНОВ: ИСКОНИ БЂ СЛОВО (изабрана проза Саве Дамјанова у пет књига).
Ђ. П.
