„Јозефина и Јованка” Бранислава Костића

Како су у временима тешких искушења, пред налетом разорне идеологије зла и поништавања других људи, у времену погрома, уништења, прогона иненадане мржње, у времену нетрпељивости и потирања права на живот, у тренуцима мржње према свему другом и другачије, како се у таквим временима остаје човек, како се чува вера у људско друштво, у том времену које није више време већ невреме?
Јозефина и Јованка Бранислава Костића
Фото: Јозефина и Јованка Бранислава Костића

Чува ли се у таквим тренуцима вера у боље сутра, назире ли се трачак светлости слободе и сања ли се постојаност живота, нада да ће ипак победити хуманост, да постоје појединци који још увек чувају доброту, част, поштење и чије човекољубље не може бити уништено?

Шта у таквим временима да чине они, тужни и немоћни, постиђени и понижени, порогоњени само зато што су друге вере или нације, шта да чине у таквом свету, како да очувају властити живот, свој животни простор, на том месту у том граду који је постао позорница на којој се зарад мало благостања и имања нудило и продавало све: част, образ и људскост?

То су само нека од многобројних питања које поставља Бранислав Костић у роману „Јозефина и Јованка“ (Бистрица, Нови Сад 2020) причајући, заправо сведочећи, преко сећања и казивања оца и страдању породице, о судбинском путу тражења спаса од погрома Другог светског рата, о покушају да се спаси мајка која се нашла, као Јеврејка, пред чељустима нацистичке идеологије, о страдању њених сестара и породице.

Свакако да је то прича и о човеку који није презао, ношен чудном храброшћу, да учини све како би своју породицу сачувао и отргао из канyи зла, који никада није губио до краја веру у постојање добрих људи, који је био наклоњен, као радник, комунистичком покрету, нади у један бољи и праведнији свет.

Истовремено, то је и прича, сведочанство о свим оним добрим и храбрим људима који нису презали пред налетом зла, о оним људима који су били спремни да и свој живот изложе погибељи, који нису устукнули пред нељудском већином, који су увек били руковођени жељом да помогну другом, без обзира на њихову верску и националну припадност. Али, истовремено и онима који нису били такви, који су из привида једног хармоничног света похрлили, зарад идеологије или пљачке, да поништавају све, који су постојали бахати осиони и спремни да изложе сваког појединца смрти.

Иако писана као знак сећања на судбину једне породице, на њен пут мучних искушења у времену ратном и поратном, књига се истовремено чита и као сведочанство, као казивање налик на документ о ратним дешавањима на простору Баната и Бачке, као потресно сведочанство о судбини Јевреја на тим просторима, о свима онима којих као да није било.

Тако се ово сведочење о страдању и путу спаса једне породице претвара и у казивање и пропитивање оне чудне законитости по којој се од судбине не може побећи, али и у једно веровање да свет искључиво почива на добрим људима.

Причу о судбини и животу Јозефине или Јованке, причану као сведочење Бранислав Костић исписује са жељом и уверењем у једно боље сутра света. Света који никада више неће дозволити ту чудовишну мржњу према другом и такву доминацију зла и нехуманости. Да идеја слободе, да доброта, човекољубље и праведност морају увек победити.

Фрања Петриновић

EUR/RSD 117.5783
Најновије вести