Лин Шу је 1922. године, упркос потпуном непознавању шпанског језика или било ког другог западног језика, а уз помоћ пријатеља који је прочитао два или три енглеска превода, превео "Дон Кихота" на кинески језик односно објавио "причу о зачараном витезу".
На страницама ове књиге кинески читаоци имали су увид у занесеног, књигом опседнутог племића, кога је створио писац Сервантес, али и у авантуре које су одјекивале, једнако упорно као Росинантеова копита, кроз векове и кроз рад многих, од Хорхеа Луиса Борхеса и Грејама Грина до Салмана Рушдија.
Скоро 100 година касније Шпанија му узвраћа услугу прикладним витешким процватом и превођењем Линовог превода на шпански језик који се подудара са 405. годишњицом Сервантесове смрти.
Језичка потрага почела је пре осам година, након што је Институт Сервантес у Пекингу изложио предмете прикупљене од стране кинеског колекционара који је провео 20 година претражујући по пијацама и књижарама кинеска издања Сервантеса.
Међу њима је, каже директор Института Сервантес у Шангају Инма Гонзалез Пуи, била и Линова прича о зачараном витезу.
"Мали драгуљ, иако је изгледао као обична свеска", рекла је она.
Уз помоћ колекционара и неуморним напорима професорке класичне кинеске књижевности на Универзитету у Гранади Алисије Релинкуе, Институт је кренуо у спасавање заборављеног текста и његово превођење на шпански језик.
"Требало је мање година него што бих желео, иако бих можда умро у покушају. Предлог је стигао 2017. године, а започео сам следеће године, тако да су то биле две и по, врло интензивне и врло исцрпљујуће, године", каже Релинкуеова.
Упркос необичној генези "Зачараног витеза", који укључује многе измене и одступања од Сервантесовог текста, Алисија Релинкуе се залаже за идеју Линовог дела као преведене кости.
"Много је ствари које још увек нисмо пронашли а знам и много превода других текстова који се удаљавају од оригинала. Али да, има много изобличења, јер кинеска верзија долази преко енглеске", рекла је она.
Неке од највећих разлика леже у самим ликовима. Сам Дон Кихот, који је у књизи познат као Куисада, мање је у заблуди и образованији је, док је Санчо Панса више ученик културног господара него чувар лудог витеза.
Свештеник који покушава да излечи племића од његових заблуда постаје лекар, док је Дулчинеја, сељанка коју Дон Кихот идеализује, описана прелепим кинеским епитетом "Дама од жада".
"Дон Кихот је достојанствена, образована, фигура која поштује прошлост. Можда се с времена на време збуни, али збуњеност изазива свет. Он није смешна фигура у било ком смислу. Мислим да се Лин Шу можда мало идентификовао с њим јер је живео у време када су људи покушавали да све преправе, и мислим да су и Дон Кихот и његов преводилац частили прошлост", каже Алисија Релинкуе.
За Гонзалез Пуија нова верзија приче о зачараном витезу представља завршетак два путовања.
Не само да се Дон Кихот коначно вратио назад у Шпанију након једног века у Кини, већ се Линов текст објављује у његовој домовини, као двоструко издање с преводом, први пут од 1934. године и од истог издавача за текст из 1922. године.
Релинкуеова на свој превод Лининог превода гледа као на најновију карику у дугом и древном ланцу и као средство за дељење књиге која говори о Кини с почетка 20, века као и о Шпанији из 17. века.
"Надам се да ће посао који сам урадила, укључујући и белешке, показати како је сваки одломак на било ком језику препун информација о својој култури. Мислим да ово није корак уназад. Мислим да нас то цини много ближим. То је право језичко благо", закључује преводитељка.
