Нови подаци о животу нашег јединог нобеловца: Андрићеви дани у Херцег Новом

У издању „Балканкулта“, објављена је занимљива књига Владимира Рогановића „Андрић у Херцег Новом“ (Београд-Херцег Нови, 2019).
andric
Фото: Приватна архива

Студија садржи четири целине („Стазе, новске“, „Лица, новска“, „Предели, новски“, „Додатак“), као и именски регистар. Ослањајући се на књиге, текстове, епистоларну и другу грађу, аутор описује дане које је Андрић проводио у Херцег Новом. И сам Новљанин, Рогановић налази записе и сведочанства оних који су се дружили с писцем, повремено контактирали с њим, пратили његове активности у овом приморском градићу.

У поглављу „Стазе, новске“, аутор покушава да открије разлоге због којих је Андрић са супругом нашао своје друго пребивалиште у Боки Которској. С једне стране то је било условљено потребом за миром и удаљавањем од обавеза и уобичајених нелагодности коју доноси велика популарност. Други разлог би могла бити пишчева фасцинираност Медитераном, светлошћу, што је он у више наврата истакао у својим записима и краћим литерарним делима. После извесних размишљања и сугестија својих пријатеља, одлучено је да то буде Херцег Нови.

После Београда, овај бококоторски градић постаје нека врста Андрићевог прибежишта, место својеврсног егзила, породично станиште, други дом. Када је именован за Нобеловог лауреата, слава и популарност све више су му одузимали могућност да се осами. Београдски стан често је био испуњен пријатељима, новинарима, фото-репортерима. Уз то, доста времена одлазило му је на припреме протоколарних обавеза (пријеми, учешћа у разним манифестацијама, излагања). Догађаји који су се гомилали, само су појачавали жељ за променом средине.

Младен Лесковац му предлаже једну вилу у Рибњку, код Сремске Каменице. Други му сугеришу пријатан и миран амбијент у Постири на острву Брачу. Међутим, размишљања супружника ишла су ка херцегновском пределу. Одлука о градњи куће дошла је као резиме разних препорука и разматрања. Објекат је подигнут у Топлој, на путу према Игалу. Пројекат је урадио Војислав Ђокић, париски ђак, аутор већег броја београдских међуратних вила и један од архитеката који су учествовали у реконструкцији Светог Стефана (1960).

Аутор посебно истиче Миличину бригу око градње, и детаље пројекта који је допуњавала оригиналним идејама. Значајан труд и време посвећени су обликовању кућног врта. Андрић бележи да се у њему налазила 51 флорна врста, а да је мали врт имао још 12 врста поврћа. Иако аутентичан, ентеријер куће имао је нешто од београдског дома Андрићевих - скромно покућство, уметничке слике, махом дела Воје Станића. Није било нужно да адаптација на нови простор потраје, па је Милица, угледна костимографкиња београдских театара, наставила са стварањем.

Када говори о Андрићевим литерарним активностима аутор помиње причу „Тренутак у Топлој“, објављену 1963. О Херцег Новом оставио је неколико записа и у „Знаковима поред пута“. Осврт на Андрићеву стваралачку библиографију упућује на то да је у овом периоду радио на својим позним приповеткама („Кућа на осами“), као и незавршеном роману „Омер-паша Латас“. У временском оквиру који је провео у Херцег Новом, објавио је више приповедака („Свечаност“, „Сунце“, „Празнично јутро“, „Јелена, жена које нема“,...). Неке од њих изаћиће крајем пишчевог живота и постхумно.

Фото: Приватна архива

Слависткиња и преводилац Гун Бергман

Гун Грут или Гун Бергман, трећа жена режисера Ингмара Бергмана, бавила се балетом. Касније је радила као новинарка, а затим и као професор славистике. Гун је 1960. на шведски превела Андрићев роман „На Дрини ћуприја“. Она ће у наредних 11 година одржавати интензивну преписку с писцем. Више пута се срела са Андрићем и његовом супругом. Виђали су се у Стокхолму, Београду, Херцег Новом. У новљанском дому Андрићевих често се окупљало друштво - Беба Станковић (супруга Милића од Мачве), Иванка Богдановић (супруга архитекте Богдана Богдановића) које су уз академика Воју Ј. Ђурића и архитекту Милана Петровића, радиле на конзервацији фресака у манастиру Савина. Кажу да је млади архитекта био посебно предусретљив према атрактивној Гун. Тог лета, 1971, возили су се до Дубровника и имали саобраћајни удес. Архитекта је прошао са лакшим повредама, а Гун Бергман је погинула.


У другој целини књиге („Лица, новска“), аутор говори о Андрићевим „савременицима и претходницима“ који су дуже или краће боравили у овом градићу. Међу овим другим, писац спомиње босанског краља Твртка, Евлију Челебију, Пјера Лотија, Његоша, Матавуља, Шантића, Нушића. Савременицима, посебно супрузи Милици, али и Андрићевим пријатељима и сабеседницима, посвећен је већи простор. Тако налазимо на занимљива сведочења и записе о Гун Бергман, Воји Станићу, Зуки Yумхуру, Бранку Ћопићу, Михаилу Лалићу, Стевану Раичковићу, Бранку Лазаревићу.

У трећем делу („Предели, новски“), аутор говори где се Андрић кретао у граду, која је места обилазио, која су у му побудила посебну пажњу и најјаче утиске. Писац је доста шетао, волео да одржава свој врт, разговара са комшијама и знанцима. Био је лежерније одевен, у кошуљи без кравате или лаком сакоу. Лети, дан је започињао пливањем. После тога одлазио је у шетњу до баште хотела „Бока“, затим, кафеа „Компас“ или „Београд“. Често је пешачио до манастира Савине, Мељина, тврђаве Цитадела, Сат куле или Канли куле. Део његових кретања, чинили су и излети барком.

Одлазио је до киоска и куповао „Политику“, „Борбу“, „Ослобођење“. Пратио је и спорт, али само врхунски. О томе сведочи податак да је у ТВ салону Центра за научне скупове гледао утакмицу Бразил-Бугарска, и уживао у мајсторијама Пелеа и Гаринче. Посећивао је Градски музеј и разговарао са истраживачима историје херцегновског краја. Доста времена проводио је у Библиотеци, књижари, Архиву. Резултате херцегновских истраживања није у већој мери преобликовао у књижевни материјал, али их је остављао у белешкама и цртицама.

У Четвртом делу (Додатак), аутор објављује четири приче Иве Андрића – „Тренутак у Топлој“, „Јелена, жена које нема“, „Летовање на југу“ и „Жена на камену“. Херцег Нови за Андрића није представљао само „заклон“ од последица које је за собом носила велика популарност и пријатно место на вољеном Медитерану, него и „мизансцен истинског спокоја и задовољства“. Иако се значајније није књижевно позабавио овим поднебљем, он је у краћим формама остављао забелешке које су с једне стране имале путописну структуру, а са друге мисаоне наративе.  

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 117.5757
Најновије вести