Актуелни сазив жирија, који ради у саставу Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић и Теофил Панчић (председник) разматрао је 200 романа колико је стигло на конкурс за ово наше најзначајније књижевно признање, а име шездесет шестог добитника Нинове награде саопштиће у понедељак, 20. јануара.
Роман Стева Грабовца (Славонски Брод, 1978) “Мулат албино комарац” по оцени писца Бекима Сејрановића сведочанство је о једној изгубљеној генерацији. На самом почетку, у детињству, та генерација пред собом као да има, бар се тако може чинити онима који су у то веровали, неку будућност, но уместо тога, следи ратна апокалипса, упропаштене тинејyерске године, а потом, кад дође некакав мир, следи живот без наде у постапокалиптичном, постратном, дистопијском друштву које данас сви тако добро познајемо. Мирослав Гојковић наводи да је “лирска географија романа обојена југословенском културом седамдесетих и осамдесетих и Стевиним бескрајним срцем, у којем има љубави и за yелата. Тешко је језиком обухватити колико лепоте има у овој књизи”.
Осам година након књиге “Бернардијева соба”, за коју је добио Нинову награду, Слободан Тишма (Стара Пазова, 1946) је ушао у финале са новим романом “Грозота или...” за који издавач каже да у њему “неодољивим шармом отпадника и губитника, аутор дочарава лик дечака, па момка, с маргине друштва. Обезглављеност његовог живота и његов ход по мукама буде нам заборав од којег смо побегли тих не тако давних изгубљених година. Ова књига је настала само као покушај писања и резултат је немогућности да се приповедање оваплоти у форми романа”.
Четврти, најличнији роман “Yугослав” Ане Вучковић (Београд, 1984) за уредника Срђана Срдића је елегична поема о заједничком времена које је јунакиња провела са оцем, с посебним нагласком на времену проведеном у убијеној Југославији. Ауторка у роману пише “Дај ми Југославију, где је било и посла и забаве, и где смо све могли, дај да не личи на живот”, док у једном интервјуу наводи да верује да свако полази, ако не од своје приче, онда од сопствене перцепције туђе приче у коју утискује нешто своје, а позиви да се бави животом, не само оца, већ и његове генерације, а и своје, су добар полигон да за причање универзалне приче.
Нови роман “По шумама и горама” Миленка Бодигорића (1964) аутора неколико књига о српској митологији, бави се овог пута истраживањем другачијег мита водећи читаоце, заједно са својим јунацима ходачима у потрагу за земљом које више нема. “Два човека ходају планинама и шумама своје негдашње земље која се распала у крви, које више нема, али која је стварнија од свега што је из њеног распада настало. У тим ходањима они напуштају градове и постају јадне и лепе умируће звери, ослобођене сваког зла”.
У овом најужем избору је и роман “Пас и контрабас” Саше Илића (Јагодина, 1972) о доктору Дезидеру Јулијусу, човеку који је имао буран живот у бурним временима од краја Првог светског рата, до, отприлике, тридесетих година прошлога века. Издавач наводи да је текст прожет детаљима из приватног докторовог живота, прича оцртава и карактеристике времена, почев од револуционарних превирања у Мађарској, до реакција на те и такве догађаје, нарочито у Војводини у којој доктор и живи.
Спонзори Нинове награде су Сбербанк, хотел Москва, као и једна домаћа и једна страна компанија које су желеле да остану анонимне како би у првом плану остали искључиво лауреат и угледно признање.
Н. Попов
