"Пламен" Ленарда Коена у наставку књижевних вечери на „Цепелину“

НОВИ САД: Ако пожелиш мрачније, убићемо пламен – певао је на свом последњем, опроштајном албуму. Умро је 7. новембра 2016. године. Сад се осећа више таме, али пламен није убијен. Свака страница папира коју је он зацрнио трајно је сведочанство једне горуће душе.
leonard koen
Фото: Youtube Printscreen

Ово је записао Адам Коен, син Ленарда Коена, човека који је и поред легендарне музичке каријере, себе ипак дефинисао као песника. Адам Коен је цео живот скупљао његове бележнице, налазећи их чак и у замрзивачу. У њима су, поред песама, забележени и цртежи, који су сада своје место нашли и у књизи преведеној на српски.

„Геопоетика“ је недавно објавила „Пламен“ Ленарда Коена, са поднасловом „Поезија - Песме – Бележнице – Цртежи“, а промоцијом овог издања на броду „Цепелин“ у Новом Саду, настављене су књижевне вечери које води Ђорђе Рандељ. Њему су у среду увече друштво правили уредник издања Владислав Бајац и Владимир Копицл, који је превео поезију Ленарда Коена.

Владислав Бајац, који је и лично познавао Коена, дуго је причао о његовој поезији, али и романима, животу, женама, будизму...

- Нешто што вреди, вреди увек. Време је неприкосновени судија – рекао је Бајац, не скривајући задовољство што су књигом „Пламен“ у “Геопоетици” наставили низ издања „светог тројства“ Коен – Дилан – Гинзберг, будуће историје савремене поезије САД-а, како је то назвао. – Коен је био интровертан, зачудан дечко, који је мислио да не заслужује пажњу која му се даје. Био је изненађен генерацијама људи који су га пратили, а то је била последица онога што је јавно говорио, писао и певао. О општим местима људске душе. Ту жицу није пуштао.

Део магије, открио је Бајац, био је и то што је Коен о свему што је радио имао негативно мишљење. Из усамљености, правио је скоро па директне преносе смрти, још је један од занимљивих Бајчевих погледа на Коеново стваралаштво.

За преводиоца, Бајац је рекао да је Владимир Копицл једини човек који је могао да дође у обзир, јер и сам има ту Коенову врсту цинизма према ономе што ради, сарказма и хумора у најцрњим мислима.

- Ово је најбоље што је Коен написао сакупљено из преко стотине бележница, све са цртежима – домишљатим шкработинама, супстрат је његовог стваралаштва – почео је своју причу Копицл, дефинишући се као двоструки најамник у рату два језика. – Гледао сам да се држим оригинала, да не убацујем наше метафоре. Коен је водио необичан живот. И песме су му супстанцијално такве. Имају блуз, имају риму, као Чика Јовине, зен параболе... Представљају непрегледно језичко богатство, читав циркус, ватромет, али и реку понорницу у којој се ваља мудрост.

И Копицл је испричао једну анегдотску меморабилију о Коену као човеку који је са 12 година учио хипнозу да би наговорио кућну помоћницу да се скине. Када му је то успело, замолио је да се обуче, како не би банализовао њену лепоту.

На велико задовољство публике на „Цепелину“, којој је за следећу среду најављено вече посвећено Ђорђу Марјановићу, Копицл је прочитао песме „Шта се срцу збива“, „Касно за мењање“, „Гледам заставу“, и низ других, које је називао тужним, исповедним, безобразним, и успаванкама.

И. Бурић

EUR/RSD 117.5759
Најновије вести