ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Убиј ме, не могу у Сарајево

Сутрадан смо се заједно враћали у Беч. Таксијем у рано јутро до аеродрома, па у авион, где нас дочекују аустријске стјуардесе у црвеном.
Naslovnica romana “Herkul”;BOOKA, Beograd 2019. Foto: Dnevnik.rs
Фото: Насловница романа “Херкул”;БООКА, Београд 2019. Фото: Дневник.рс

Обрадовали смо им се као роду рођеном, иако још нисмо ни пуну годину у Бечу и немачки не говоримо боље од босанских собарица и зидара. Није што нам је у Бечу добро, а јест нам добро, него што ово овде више нисмо ми. И све око нас као да нам говори: нисте никад ни били!

У авиону Борку хвата нека тјескоба. Питам, јеси ли се ти то, бона, препала летења? Каже, није то. Него шта је онда? Све, каже. И поче плакати. Али не онако наситно, као кад се жени стужи, него плаче као деца што плачу. Пуним плућима, наглас. И како би да престане, тако зајеца, па опет грухне испочетка. Људи се осврћу, гледају шта је то, неки амерички новинари, уствари новинарка и фотограф, он само што не вади фотоапарат, мисле рат је то, последице рата, а ја не знам шта да радим, како да је зауставим, страх ме неки ухватио, мислим: ово ће овако заувек. Глас из кабине јавља да започињемо слетање, вежите се, заклопите столиће испред себе, долази стјуардеса, бива забринута, пита може ли помоћи, говорим јој нека само иде. Слетели смо, Борка плаче, мислим како ћемо сад у онај аутобус с њом заплаканом. После нас ето у реду за пасоше, издвајају нас, одводе у неку собу. Шта није у реду, питам, а онај полицајац који нас је издвојио каже да није у реду то што госпођа док плаче не изгледа као на фотографији, на којој не плаче. По тим сам његовим речима, чини ми се, све ово друго запамтио.

Не знам што се то у авиону догодило. Мислио сам да сам нешто крив. Ниси, говори она. Па шта је онда било? Не знам, каже, и тако месецима. Стварно не знам, није да ти не желим рећи. Говорим јој да, можда, одемо психијатру. Он би нам могао рећи шта је било. Она се смеје, чуј, психијатар! каже, па шта би психијатар о томе могао знати. Уто из Сарајева дође позив на оставинску расправу. Рекох, морамо ићи, испразнити стан, ваља га вратити држави. Убиј ме, не могу, говори она. Како не можеш? Лепо, не могу у Сарајево.

И тако ми никад не одосмо ни на оставинску расправу, нити из стана изнесосмо ствари. Истина, није ту ни било превише тога за износити. Замолио сам био неког Хариса, с којим сам радио у УНПРОФОР-у, да некако покуша отићи до стана и узети албуме с фотографијама, личне документе и оно нешто мало најособнијих ствари, али нису га пустили. Кажу стан је запечаћен, мора бити проведена оставинска расправа, ништа се не сме дирти. После сам звао у опћину, па у градски секретаријат за стновање, па у министарство, слао пуномоћи оверене код бечког нотара и у босанскохерцеговачкој амбасади, али узалуд.

Послије ју више нисам ни покушавао наговорити да стисне и пође још једном у Сарајево. Остало јој је као трн у пети, који убоде чим на њега помисли. А човек не може само тако да одлучи, па да никад више не помисли. У генералов стан уселио се генерал неке нове армије, бивши подофицир ЈНА из Коњица. Назвао сам да се распитам око ствари, јавио се женски глас, представио сам се и рекао зашто зовем, и у том је тренутку веза била прекинута. Још једном сам покушао, сад се јавио мушки и, пре него што сам ишта стигао рећи, послао ме у материну и рекао да ствари можемо тражити на градском сметлишту.

Али није то тема, никад није ни била, нити је икад дошло до тога до Борка макар и спомене да је остала без иједне своје фотографије из детињства. И када би разговор дошао до тога да су толики људи из Босне остали у рату без албума са сликама, а то је у оно време било једна од ствари о којој се свако мало разговарало, па би се учинило како је најтежа ратна последица, мимо толиких смрти, те губитка дома и домовине, била управо та што људи више нису имали својих слика и нису могли знати како су раније изгледали, Борка би се правила као да се на њу ово не односи. Она је рат провела у Сарајеву, нико је није истерао из стана у којем је одрасла, ни из њене дечје собе, која је у једном тренутку постала наша заједничка соба, тако да није била ни на каквом губитку. На неки начин тако и јест: без албума с фотографијама, очевих сведоџби, диплома и одликовања и мајчиних дневника и бележница у којима су били записани рецепти за колаче и зимницу, остала је након што је рат већ био готов. Ово је био губитак који више није имао везе с ратом.

Тих година гелери су испливавали из живих тела. Неко би време остајали испод, а онда би пробијали кожу и излазили ван. Било је то као кад деци испадају млечни зуби. Срећом, нас двоје у себи нисмо имали гелера. Али с временом су испливали разлози због којих Борка није могла у Сарајево. Најпре их није била свесна, а онда, кад су се почели разоткривати, није о њима са мном могла разговарати. Зашто, па о свему се мора причати? Зато што нисам знала како да ти кажем нешто што и мени звучи невероватно и немогуће. И на крају се покаже да се догодило управо оно што је било невероватно и немогуће, и што ће и након тога, након што човек освести ствар, остати једнако невероватно и немогуће.

Миљенко Јерговић

Одломак из романа “Херкул”;БООКА, Београд 2019.

 

EUR/RSD 117.5890
Најновије вести