У питању је ново издање ове збирке приповедака, или мозаик романа, јер је дело под дужим називом “Одакле сам била више нисам и друге лисабонске приче” најпре објавила издавачка кућа “Геопоетика” пре 10 година (2012), а касније и "Контраст издаваштво" (2017).
Одредили смо књигу као "Роман о мом Лисабону", а у претходним издањима то је била збирка прозе. Онда ми је колега Марко Видојковић, када је прочитао нову верзију, дефинисао да је ово роман. Каже ми - понављају ти се ликови, ово је све време прича о теби, имаш роман, није то збирка прича, казао је Станковић и додао да је ово треће издање - право, а да су претходна два објављена у мањим тиражима.
Најновија верзија књиге, објављене 15. септембра ове године, разликује се више од 60 посто од изворне збирке, колико се књижевник развијао и напредовао у последњој деценији, те је тако и дорађивао дело и претворио га у роман.
Такође, аутор је недавно за “Лагуну” објавио и свој познати ратни роман “Еторил”, који је исто првобитно изашао под етикетом “Геопоетике” 2015. године.
Дело „Одакле сам била, више нисам“ је мозаик-роман о Лисабону који од наслова до последње реченице доноси изузетну атмосферу једног посебног града коју стварају његови становници, било да су рођени ту, или придошлице.
Писац као приповедач нема утисак колико је успешан и не може да оцени да ли је квалитетан писац, само је оценио да пише најбоље што уме и он је лично задовољан завршеним пројектима.
Очигледно знам да пишем и видим да се то свиђа људима, искрено волим када ми многе госпође прилазе на улици и хвале ме да сам одличан. У Португалији где живим немам толико ту привилегију, зато волим да више боравим у Србији, шаљиво је приметио писац.
Лисабон као главни јунак, богат људима и догађајима, а присутан је аутор као приповедач, дошао са ових простора у неки други, западни свет и гледа га овде рођеним, а тамо отвореним очима.
У роману фрагментарне структуре налазе се многи ликови, неки из давнина, други врло модерни, а сви посебни, обликовани, живи на страницама романа као да читаоци седе негде на лисабонском углу и причају.
Захвалан сам Португалији, јер ми је за ову књигу о Лисабону дао једну лепу стипендију. Та држава ме гледа као да ми је маћеха, тако да та сума није била велика, али ето да ми дају до знања да ме не гледају као да сам њихов, али им је драго да сам ту, сматра српско-португалски писац и преводилац.
Уредник романа Срђан Крстић је навео да се са писцем упознао кад је читао по задатку у рукопису његов роман "Замалек" и оценио га као веома добар, те да аутор при писању има "лаку руку", жели да приповеда причу из свог живота.
Аутор је близак нама, нема отклон од књиге, не постоји дистанца, већ као да нам је комшија до врата и пријатељ са којим дуго причате, сматра Крстић и додаје да су успешно сарађивали на новој књизи.
Уредник је упоредио писање Тиага Станковића са чувеним филмом "Неки то воле вруће" (1958) Билија Вајлдера.
Тај филм је у основи комедија, све је лепршаво, два јунака се преоблаче у жене, прави хит, Џек Лемон, Мерилин Монро, Тони Кертис, али заправо испод површине је веома озбиљна прича о ликовима који се боре да преживе, вреба их опасност. Тиаго исто то ради у својим романима, делује све тако опуштено, а испод је тешка струја, анализирао је уредник.
Тања Вучковић испред "Лагуне" је открила да је Станковић један од веома ретких писаца чији су сви романи редовно у Топ 20 најпродаванијих наслова, где спада и ратна тематика "Есторил" и тиме представља књижевни феномен.
Аутор је списатељски занат научио, како каже, од најбољих, преводећи књижевна дела по њему најзначајнијих аутора и посебно се поноси преводима Жоржа Сарамага, Иве Андрића и Драгослава Михаиловића.
У роман о Лисабону сам ставио и Чехова. Волим да га читам, и ово је мој омаж уметнику писцу који је осмислио кратку форму и увео у књижевност са својих 40 година. И такође је Чехов у неку руку претеча теленовела. Морао сам да га утиснем у роман, и кад ми кажу други - Како ти је сјајан онај део у књизи, ја им кажем - То нисам ја, то је Чехов, закључио је Станковић.
Осим фикције Станковић пише и креативну нефикцију за српске, хрватске, португалске, британске и бразилске писане медије и колумниста је београдског недељника НИН.
За роман "Есторил" добио је награду "Бранко Ћопић" Српске академије наука и уметности.
