Наравно да је, поред забаве, у оваквој врсти књига најважнија носталгија која нас незаустављиво обузима. Сећамо се, на пример, некадашњих издања, везаних понајвише за наслова из прошлих времена, из детињства, када је мноштво књига објављивано са илустрацијама које су, уз текст, биле равноправне у комплетном читалачком доживљају. Попут књига о Тарзану са цртежима који су, и без текста, предочавали радњу. Или књига Жила Верна које су, готово обавезно, биле пропраћене цртежима који су често остављали трајнији траг него сам текст (и прича): Пут на Месец, Тајанствено острво! Савршен домет досегнут је у “Малом принцу” Егзиперија, а не треба сумњати да је и модерни феномен “графиче новеле” такође унеколико трансформисана форма баш ове “старинске” појаве.
Уколико би се држали само књижевности, представа о овом споју различитих духовних дисциплина не би била добро објашњена. Зато и треба да напоменемо да је овај феномен (корисне и лепе) забаве досегнут и у илустрованим енциклопедијама које су “заразне”, интернет пре интернета, и стварале су непорециву врсту зависности са својих милион малих и великих сличица које у једном прелиставању никада и не би видели у тоталу. Свако ново прелиставање ове врсте књига откривало би нешто дотада непримећено.
Магијски приручник “Чаробњачки алманах” идеалан је пример за све врсте интерпретација који можемо навести када објашњавамо ову графичко-литерарну појаву: књига о књизи, упутство за читање, књижевни бедекер, забавник... истовремено и игра типа “обуците своју барбику” или већ неког другог омиљеног јунака. Са милион сличица и текстом у различитим формама где је готово немогуће пронаћи једну линију читања, све се претвара у личну радионицу, лектиру или атеље, а уживање може да буде усмерено у више праваца са различитом намером или циљем. Као да је све посуто чаробним прахом који нас још једном уверама да машта никада нема стабилне, чврсте границе, а да контрола може бити само привремена, баш као у сну.
Тајна фаталне привлачности је негде између наашег начина сазнавања и поимања ствари и појава, назаустављиве човекове жеље како за знањем, тако и (естетским) задовољством у виђењу лепог (уметничког). Није ли то почело још од прве виђене и доживљене књиге – уyбеника? Буквар је наиме исписан управо прилагођеном методом сликовног писма; треба само знати примарну шифру: препознаш предмет, ствар, појаву, животињу (буре, бака, бомба, булевар, буба...), задржиш прво слово – глас, остало одбациш и – ето! И, зар се ту негде не крије и носталгија првих сликовница са препознатљивим облицима ствари и појавама које треба обојити. Офарбати дрвеним или воденим бојицама, иако је вероватно да је код свакога од нас понајвише сачувана прустовска успомена на мирис и шаренило првих прегршти воштаних бојица са којима је и отпочела наша духовна авантура која ће нас пратити у остатку живота. Ово се искуство користи, наравно, и касније у педагошком процесу где су уyбеници историје, биологије... нафиловани мањим или већим заводљивим сличицама које остају урезане у нашој менталној мапи.
Ову врсту “прављења”, то јест креирања и измишљања књига, поред аутора поменутих графичких новела, где су текст и цртеж апсолутно раноправни, понајчешће користе писци епске фантастике – треба ли спомињати великог Толкина? – који уз помоћ мапа имагинарних области, али и прегледних спискова јунака који појављују у њиховим књигама с једне стране олакшавају читаоцима сам ток читања, али и, из другог плана, неприметно утичу на подсвест истих тих читаоца који бојицама писца бивају офарбани сновима и неповратно заведени и шармирани самом причом.
Ђорђе Писарев
