Уз дугоочекивани концерт Жељка Лучића у Србији: Величанствени баритон

Од како је на почетку обећавајуће велике каријере отишао у свет, убрзо постигавши и међународну славу, баритон Жељко Лучић је ретко присутан на концертној, а још мање на оперској сцени у Србији.
zeljkoLucicBLU-16
Фото: Дневник (Б. Лучић)

Одавно познат и код широке публике, сваки његов долазак кући увек стога изазива значајно интересовање домаћих поштовалаца уметничке музике.

Многи знају да је Жељко Лучић, кренувши од Новосадске, Београдске и Франкфуртске опере (у којој је дебитовао 1998), за само осам година „скочио“ и до Метрополитена, паралелно гостујући у још многим чувеним оперским кућама, постигао најзначајнији интернационални успех од свих нама познатих певача из некадашње Југославије. Већ деценију и по важећи за једног од најбољих тумача Вердијевих улога (најчешће баш у МЕТ-у), „узимајући“ идентитет правог вердијанског баритона који својим носивим и топлим, управо сомотским гласом „служи“ доброј традицији белканта, певајући пуним плућима (и срцем) и с мноштвом динамичких и изражајних нијанси, он нам је своју способност креирања различитих ликова (поред Вердијевих и Пучинијевих, Маскањијевих, Леонкавалових и Ђорданијевих) сваком дајући наглашену хуманистичку црту, приказивао и у Синеплексовим преносима представа из Метрополитена (Риголета, Отела, Магбета, Тоске), једном и из „Ковент Гардена“ (Магбет преношен у новосадском „Бигу“), које смо с поносом и уживањем пратили.

Три године после концерта с Оркестром РТС-а и Бојаном Суђићем на Коларцу, а седам након наступа у Синагоги са Симфонијским оркестром Академије уметности под управом Андреја Бурсаћа, „између“ гостујући с неколико реномираних колега и маестром Дејаном Савићем и у Центру „Сава“, Лучићев заиста прекрасно обојен глас је зазвучао и са сцене „Мадленианума“. Две одличне гошће, сопран Драгана Радаковић и мецосопран Сања Анастасија, богато су ( свака са две арије и учешћем у два дуета) допуниле уметников избор од шест тачака – четири интерпретативно захтевне и музички сјајне арије, и два дуета са сваком од њих. У првој појави с аријом Рената из Бала под маскама понешто почетно уздржан и „нераспеван“, што се догодило и с његовом антологијском ролом Риголета, с још не у Лучићевом стилу емотивно и гласовно разрађених његових  различитих душевних стања, први наступ у другом делу вечери, приказао је оног нашег правог, величанственог баритона.

Монолог Јага, једнако импресиван у целом регистру, сигурних и лако изведених екстремних полова, засијао је природним и неусиљеним, и надасве  психолошки уверљивим тумачењем, што се односи и на његову децентну, а ипак у широком опсегу донету, сценску интерпретацију. Врхунац свог природног дара и способности да с огромном певачком сензибилношћу и музикалношћу изрази комплексан унутрашњи свет и других, на свој начин несрећних оперских јунака, оживљавајући их у широкој палети динамичких нијанси и беспрекорним легатом вођених фраза, дајућу им прави театарски живот, Лучић је у пуном смислу исказао на крају вечери. Болно-драматичним прологом Тонија из Леонкавалових Пајаца, симболично се у име трагичног глумца, у снажној уметничкој креацији опростио, надамо се, не за дуго, с ганутом публиком (али не и с уметношћу и позоришним животом).

Држањем и појавом права првакиња, у концерт се својим сопранским гласом прва укључила наша атрактивна примадона Драгана Радаковић, својим аутентично оштрим, продорним и технички добро обликованим извођењем контрастних нумера великог изражајног распона – аријом Вали из истоимене опере Алфреда Каталанија и Вердијеве Аиде, а потом и уверљивим драмским доприносом у дуету с Лучићем као Абигаила (Набуко), једном од својих првих, вероватно и најостваренијих улога. Друга гошћа вечери, Сања Анастасија, коју смо недавно упознали као Кармен, стигла је из Немачке, поново освајајући публику својим раскошним мецосопраном, овога пута блиставом пуноћом кантабилних интерпретација арија Еболи и Принцезе од Бујона, да би у  страствено-осветничком дуету с Лучићем (очајне Сантуце и  разгневљеног Алфија из Кавалерије рустикане) допринела динамизму и драматици веристичког збивања.

Једна од најлепших  тачака концерта био је њен дубоко проосећан двопев с Радаковићевом (Адалђиза и Норма), дијалог вансеријске вокално-сценске снаге и лепоте, који је и одушевљени аудиторијум безрезервно наградио. Учинак Оркестра „Мадленианума“ који је под диригентским вођством Дејана Савића одсвирао све што треба, често пластичним вајањем фраза, био је бољи у интермецима из Кавалерије ристикане и Пајаца као уводима у одговарајуће вокалне нумере, него у две увертире у функцији почетака сваког дела концерта. И поред добре Савићеве флексибилности посебно у  праћењу певача, чујне су биле и ситне омашке, непрецизности и ритмичке нејасноће, па и фалшеви у појединим инструменталним деоницама, очигледном последицом дуже паузе у заједничком раду због још увек актуелне пандемије, а вероватно и неустаљености, односно честој променљивости састава ансамбла. Али, без ситничавости, у крајњем резултату, добили смо једно незаборавно, верујемо и појединачно, захваљујући и овако несавршеној инструменталној компоненти извођења, искрено и доживљено вече.

Марија Адамов

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести