– Посвећени смо различитим сегментима културе на домаћој сцени, од књижевности, музике, ликовне и визуелне уметности... све до презентације војвођанске културе у свету. И моја је визија даљег развоја КЦВ усмерена управо ка повећању видљивости свих елемената културе у Војводини, баш као и суштинска сарадња са битним институцијама културе у целој Републици. Такође, важан аспект деловања биће усмерен ка окружењу и уопште региону, затим нашој дијаспори, од Аустрије, Немачке, Швајцарске до Француске и Италије, али треба ићи још даље, до Русије, Кине, Јужне Америке... и покушати учинити што видљивијим војвођанске уметнике.
По речима Ненада Шапоње, назире се решење и великог проблема с којим се КЦВ практично од свог оснивања суочава, а то је чињеница да матични простор у Новом Саду, у којем је при томе подстанар, није адекватан за већину програма. Наиме, под кровом новог „Музеја 20/21”, који ће по замисли Покрајинске владе бити установљен у бившој згради Радио Новог Сада, планирано је да своје место нађе и Културни центар Војводине.
– Када тај пројекат буде завршен, Културни центар Војводине ће, наравно, остати посебна институција, али ћемо моћи да у Студију М реализујемо многе своје програме, што је велика ствар за нас. Тиме се стичу услови да и актуелну, изузетно значајну концертну активност, редефинишемо, исто се може рећи и за књижевне програме, за које такође актуелни простор није адекватан, а да и не говоримо о ликовној уметности. Самим тим ће се Културни центар Војводине видети другачије, и према унутра и према споља. Иначе, сам „Музеј 20/21”, то могу да кажем као члан радне групе која је укључена у реализацију овог пројекта, биће нешто изузетно, замишљено за 22. век, за генерације које ће тек доћи.
„Друштво новосадских књижевника, које је основано пре три године, инаугурисало се као важна културна кота у нашем граду”, истиче Ненад Шапоња, иначе председник ДНК. „Између осталог, врло се озбиљно бавимо издаваштвом, и то на специфичан начин, објављујемо књиге које се тичу систематизовања и вредновања онога што наша култура јесте, наравно пре свега унутар новосадских оквира. Објавили смо тако антологије новосадске и приче и поезије, затим панораме онога што је књижевна слика ових простора, као и три алманаха - поезије, прозе и есеја, својеврсне личне карте чланова ДНК, које ћемо ускоро имати и на енглеском језику. Види се, дакле, шта јесмо и где смо. Са том идејом је, уосталом, Друштво новосадских књиженика и основано и чини ми се да је оправдало своје постојање”.
Значајна енергија у предстојећем периоду, најављује директор Културног центра Војводине „Милош Црњански”, биће уложена и у остваривање синергије и кохезије са културним центрима широм Војводине. Неопходна је, појашњава Ненад Шапоња, много боља комуникација и интеракција, између осталог и како би се на најбољи могући начин реализовала давнашња идеја о делегирању врхунских програма КЦВ од Суботице до Панчева, али и како би у Нови Сад долазили одабрани програми из Врбаса, Вршца, Руме...
– Од како је основан, Културни центар Војводине, односно Завод за културу, како се тада звао, имао је задатак да открива и приказује оно највредније у култури Војводине данас, сутра, али и да истражује оно што је било. И ништа се у тим стратешким опредељењима неће мењати, неће ниједна врста уметности добити примат у односу на неку другу, већ ћемо покушати да на свим пољима сагледавамо оно што јесте, што је највредније, најрелевантније. И морамо да нађемо прави начин да представимо себе другима.
Један од највећих искорака у том правцу биће превођење на енглески језик одабраних књига војвођанских аутора, које су већ прошле вредносну проверу на домаћем терену. Наиме, у оквиру издавачке делатности КЦВ, која је веома богата и шаролика, идеја је да сваке године неколико књига буде преведено на енглески језик, како би потом биле понуђене уредницима издавачких кућа из других земаља, од Немачке до Емирата.
– Данас сви читају на енглеском језику, будући да је енглески lingua franca нашег времена, и постоји велика шанса да ће онда те књиге, у другом кораку, лакше бити преведене на руски, италијански, шпански, турски, арапски и кинески, на крају крајева. Исто је тако важно и да установимо неки модел који би омогућио да овде доведемо те уреднике, да се упознају са нашом културом, са нашим писцима, да посведоче о томе како ми нисмо само нека слова на глобусу, већ конкретни људи с конкретним делима, која их могу интересовати. Једноставно, понуду другима морате осмислити тако да они на које циљате могу да је прихвате. Све мудре културе тако раде.
Мирослав Стајић
