Утемељено на сижеу Гетеовог драмског спева, најпознатије дело великог француског неокласицисте од своје премијере 1859. године у Паризу не силази са репертоара највећих светских кућа. Нову поставку у најстаријем српском професионалном театру потписују редитељ Александар Николић и кореограф Александар Илић, чија је недавна изузетно успешна инсценације „Риголета”, такође у СНП-у, визуелно избрусила познати драмски наратив Вердијевог ремек-дела, учинивши га не само сликовитим и убедљивим, већ на моменте и заводљивим. Овај ауторски двојац, чије представе одликује инсистирање на природној инкорпорацији балета у оперу, односно органском спајању ове две театарске форме, и у „Фаусту” ће у пуној мери користити потенцијал ансамбла Балета СНП-а...
– „Фауст“ је прилично велики изазов у сваком смислу – каже у разговору за „Дневник” кореограф Александар Илић. – Искрено, оног тренутка када ми је редитељ Александар Николић саопштио да ћемо, након „Риголета“, врло брзо имати још једну сарадњу са Српским народним позориштем и да ће то бити управо ова Гуноова опера, ухватио сам се за главу. Јер, имао сам прилику да погледам различите поставке овог капиталног дела, и практично се увек јављао одређени отпор. Једноставно ми те инсценације нису легле. Ваљда и зато сам био убеђен у то да је у данашње време јако тешко привући већу пажњу публике оперском верзијом „Фауста“, за разлику од драмске, при чему ми је идеја водиља била сјајна представа „Фаусто“ Томажа Пандура, радикална, модерна, другачија....
По речима младог кореографа, нови „хладан туш” било је недвосмислено упутство да се мора остати у епохи, односно да нема померања ка нашем времену, иако све досадашње заједничке поставке двојца Николић-Илић носе једну модерност и савремени приступ тумачењима класичних дела.
– Ипак, након „Риголета“, који је наишао на добар пријем публике, а одликовала га је и изузетно добра сарадња са ансамблима СНП-а који су учествовали у продукцији, некако су се те добре вибрације, срећом, пренеле и на „Фауста”. У сваком случају, иако је обично Николићева и моја пракса да заједно пратимо све пробе, чињеница да је у питању неупоредиво захтевнији материјал од „Риголета“ приморала нас је да се поделимо, али оног тренутка када смо погледали шта је ко урадио – ја редитељске замисли, он кореографски материјал – били смо сигурни у то да смо на добром путу да направимо једног новог, свежег „Фауста“ који ће, надам се, као и Вердијево ремек-дело, добро комуницирати са публиком.
У „Риголету“ је одлично функционисао тај спој редитељских и кореографских елемената...
– Наш заједнички рад се не заснива на томе да се у оквиру неког оперског дела балет не појављује тек као украс, интермецо. Рецимо, раније је готово по правилу за балет у „Фаусту“ била резервисана Валпургијска ноћ, у тој мери да се чак дешавало да балетска публика долази на представу само због те сцене. Међутим, редитељски језик Александра Николића инсистира на томе да интегрише игру од самог почетка. Ни у „Фаусту“ не одступамо од тог принципа и балетски ансамбл је прилично ангажован током целе представе. И не само то, него су и пред хор и оперске солисте постављени прилично захтевни кореографски задаци.
У којој мери су балетски играчи спремни на то да буду деоп неке опере после „Лабудовог језера“ или „Жизеле“?
– Ми не делимо играче и певаче,већ свим извођачима постављамо изазов. Другим речима, тражимо од њих да се изместе из те неке њихове сигурне, уобичајене позиције. Мене, на пример, у кореографском смислу интересује физички театар, или, да тако кажем, шира слика кореографије. Николића, с друге стране, не занима статично певање на сцени, већ инсистира на много већем ангажману певача. У том светлу уметнике с којима радимо, и балетске и оперске, на неки начин и тестирамо до које мере можемо да идемо с нашим идејама и провокацијама. Наравном, јако је важно да претходно направите такву атмосферу да вам људи верују, а ми смо, ето, до сада – а улазимо у шесту годину заједничког рада – у томе углавном успевали, о чему сведочи заиста фантастична сарадња са низом театара, почев од СНП–а... Да се разумемо: нисмо ми измислили нешто ново, то се одавно већ ради у свету, већ само желимо да тај другачији модел оперско–сценског приказа, наравно са нашим печатом, представимо и овдашњој публици. Јер на тај начин стварамо услове да и представе попут Гуноовог „Фауста“ буду гледаније, с обзиром на то да некадашње статичне сцене замењују готово филмски кадрови: Николићеве слике су филмске, он има тај дар, и у том правцу нама, његовим сарадницима, и даје импуте како да одређене сцене кореографишемо, склапамо...
Александар Николић и ви сте као ауторски тандем овог лета у Бостону поставили Моцартовог „Дон Ђованија“...
– Без обзира што смо отишли у сређен систем, какав је Нењ Енгланд Цонсерваторy’с Плимптон Схаттуцк Блацк Боџ Тхеатре у Бостону, притисак је био већи. Најпре јер смо обојица, у ауторском смислу, отишли толико далеко од овог простора како бисмо показали то што радимо. И друго, нисмо ми тамо само донели нашег „Дон Ђованија“ и сели да гледамо премијеру, него смо били прилично ангажовани иза сцене. Ја сам водио рачуна о хору и солистима, док је Николић био у техничкој соби где је помагао око светла и промена. Лакше је ипак код куће. Рецимо, овде у СНП-у, када смо радили „Риголета“, којег такође одликују веома захтевне сценске промене, постојала је апсолутна синергија сценских радника, инспицијената, техничара светла и уметника, да је све функционисало као један шраф у добро подмазаном систему. Уосталом, без њих ове чаролије не би ни било.
На проби сам видео редитеља Николића како помаже сценским радницима и заједно с њима гура позамашан комад сценографије...
– Нас двојица никада нећемо дозволити да се на сцени нешто користи а да претходно сами кроз то не прођемо. Рецимо, док смо радили једну представу у Сарајеву, толико смо били инволвирани и у сценографију, и у костим... да сам ја ни сам не знам колико пута улазио у кројачницу и скраћивао солисткињама хаљине да се не би повредиле током представе. Једноставно, тек оног тренутка када смо ми сигурни да је нешто онако како бисмо желели да смо ми извођачи, тек тада их пуштамо на сцену. Ту је већ крај, тада више ништа не можемо да контролишемо, тада су изложени и повредљиви као извођачи нашег дела,. Али пре тога можемо да утичемо на мнооштво детаља, и на то да ли се сценографија добро помера, и да ли су уметницима добри пролази, и да ли су за играче добро постављене траке на поду да не дође до повреде... И тек оног тренутка када све функционише беспрекорно – а то се, нажалост, не деси баш увек – тек тада смо нас двојица срећни.
До скора сте, као први солиста Балета Народног позоришта у Београду, били са извођачке стране „рампе”. Колико Вам то помаже у кореографској пракси?
– Сви смо ми најзадовољнији када смо испред публике и када нас она награђује аплаузом. А то је, заправо, јако важно и када сте са ове „друге“ стране, јер знате шта је то што бисте желели – да сте на сцени. То је једна од предности. Друга је, наравно, искуство. Као играч сам провео 22 године и то што се прође током тих година једноставно не можете нигде да научите. Из тога произилази и трећа предност, а то је правовремено проналажење решења за проблеме које можда у датом тренутку не можете да контролишете, али „искуственим техникама“ можете да их прикријете.
М. Стајић
