“Блудни дани куратог Џонија” је роман првенац младог новосадског писца Филипа Грујића, у којем главни јунак овог романа путује, од запада ка истоку Европе, и на крају долази у Београд, не могавши да пронађе своје место ни на једном месту на које оде. „Џони је авантуриста, храбар, снажан, заводљив, нарцисоидан, духовит, размажен и рањив...обожаван од стране жена и пријатеља. У сржи, жељан љубави и пажње једне особе за којом трага на свом путовању“, напомињу у Новосадском позоришту о главном јунаку.
- „Блудни дани куратог Џонија” је, упркос таквом наслову, заправо једна прича о одрастању. На том путовању, Џони мора да се сусретне са оцем и да се суочи са њим, да би могао да каже да је тај процес одрастања отпочео. Гледано кроз историју књижевности, филма или целокупне уметности уопште, то је веома чест мотив и није никакво фантастично откриће. Али пишући Џонија, желео сам да створим лик који је препун контрадикторности – он је и безобразан и нежан (на свој начин) и дрзак и уплашен (опет, на свој начин), он је и јунак и антијунак и модеран и анахрон, а кроз његов језик желео сам да прикажем нашу генерацију – наш хумор је политички некоректан, мимови на интернету су политички некоректни, али све око нас је политички коректно, цео медијски простор. Због тога ми је било занимљиво да видим како ће такав језик допрети до читаоца - објашњава за наш лист писац овог романа Филип Грујић.
Уз овај роман објављен 2018, Грујић, који је завршио драматурију на ФДУ у Београду, паралелно је објављивао и драме, које су постављане на сценама наших позоришта: „Тамо где певају“, „Овде је лепо - сечем дрво, једем пасуљ” , „Како ја ово сину да објасним?”, „Не пре 4:30 нити после 5:00” за коју је 2019. награђен на конкурсу Стеријиног позорја за најбољи оригинални драмски текст. Комад „Вилица Ебена Бајерса“ постављен је на сцену СНП-а (представа под називом „Велика депресија“), која је ових дана учествовала на Стеријином позорју. Међу његовим признањима је и награда за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз” за 2020. Грујић је написао и роман „Подстанар“, који га је уврстио у ужи избор за Европску награду за књижевност 2021.
Већ на прво читање романа „Блудни дани куратог Џонија”, Јована Томић је пожелела да га постави на сцену, помиње ова млада, а већ врло плодна и цењена позоришна редитељка, која је досад режирала у Београду, Зајечару, Суботици („Кабаре Нушић“, „Босоноги у парку“, „Ливада пуна таме“, „Лолита“, „Натан Мудри“, „Кретање“, „Боли коло“, „Мој муж”).
– Постоје неки пројекти, идеје које чувам за ’идеалне услове’, што значи да степен компромиса који је неминован током реализације хоћу да сведем на минимум. То су пројекти који су ми важни, интимно, и ’ Џони’ је један такав случај. Пратећи рад глумаца овог позоришта схватила сам да ћу бити срећна, односно почаствована ако са њима спроведем ову идеју – каже Јована Томић, редитељка ове представе. - Лепота лика куратог Џонија је што је за свакога нешто друго, јер ни сам не зна ко је; то је тема представе, одрастање. Ако гледамо књижевност, препознаћемо мотиве и, или, атмосферу Роберта Цука, можда Баала, младог антихероја свакако, као код Лагарса у ’Сам крај света’, Керуака… Ако бинџујемо „Нетфликс“, препознаћемо Џонија као једног од инди надобудних, духовитих клинаца у ’Тхе енд оф тхе фуцкинг њорлд’, ’Генератион +’, списак је дуг. Филип Грујић кроз поетски реализам креира ‘дете нашег доба’ – намерна је аналогија са фон Хорватом. Џони није толико милитантан, али јесте представник, глас једне генерације. За мене лично, Џони је духовит, храбар, рањив, размажен и пре свега, безобразан, а тога нам данас баш фали.
У насловној улози је Роберт Ожвар, а уз њега играју: Бенце Салаи, Терезиа Фигура, Агота Ференц, Иштван Кереши, Золтан Молнар, и Фани Дупак. Аутор адаптације је Димитрије Коканов, а превода Роберт Ленард. Сценографкиња је Јасмина Холбус, костимографкиња је Селена Орб, композитор је Лука Мејџор, а за сценски покрет је задужен Игор Коруга.
У непосредном процесу стварања представе Грујић није учествовао активно, иако је, како напомиње, био упућен у целу припремну фазу.
– Редитељка Јована Томић, са којом сам жарко желео да радим од њене прве представе коју сам погледао, показивала ми је лудачки добре скице костима Селене Орб, импозантну сценографију Јасмине Холбус, а имао сам прилике и да прочитам драматизацију Димитрија Коканова. У неким тренуцима ми делује да је драматизација боља од романа, да су је усмерили тачно тамо где треба да буде. Док сам био у Сарајеву и осећао се нешто лошије него што бих желео, замолио сам Јовану да ми пошаље сонгове Луке Мејџора, иако су имали договор да ме изненаде и да све видим на премијери. Али, нисам могао да издржим, желео сам да ме нешто орасположи. И нисам погрешио, мислим да је ово Мејџоров најбољи рад до сад. Тако да, нисам активно учествовао у процесу, физички нисам био присутан, али мислим да знам све – од првог дана до премијере. И не могу да дочекам да, коначно, и видим у Новосадском позоришту – додаје Филип Грујић.
Н. Пејчић
