„Чај са Кублај-каном“ Саше Радоњића као Монодрама Југослава Крајнова

Зашто причамо приче? Коме их причамо? С ким ми то разговарамо? Зашто? Тако мало питања која покрећу лавине одговора.
kublaj
Фото: Владимир Сретеновић

Прво што би многима пало на памет у вези са овим потентним егзистенцијалним питањима откако је човека и века, јесу деца. С обзиром на то да деца нису тикве без корена, на памет би се одмах сручила и слика заједнице, било да је она организована око ватре, књиге, стола, кревета, телевизора, компјутера, телефона... Деца могу бити са нама, али и у нама. Сама.

Било како било, једно је увек исто. Без приче, без језика, за људе овај свет као да нема смисла.

Највеће и најтеже теме за причу, одувек су биле оне које се тичу настајања и нестајања. Сјајну грађу за размишљање о овом феномену подарио нам је Саша Радоњић својом Сасвим истинитом монодрамом са сонговима „Чај са Кублај-каном“. Суочен са реалношћу шлога, Радоњић је употребио сву снагу своје креативности да измашта, што се измаштати могло. У тренутку кад ти прети смрт, само једно је битно – живот.

Прво што плени пажњу је веома важна, рекло би се случајна веза мозга, читаве људске неурологије, са системом језика, моћи и функције говора. Испоставиће се и кључна за преживљавање. Или, бар, сведочанство о једног могућем аутопортрету писца, од колевке, преко плаже, војничког доба, па до болничког кревета.

Шлог онемогућава везу мозга и језика. Тачније, уколико се преживи, поново је успоставља, па се ређају духовите досетке писца и дубоке стилске фигуре, приче о себи и другима које изнова и изнова повезују машту, илузију, чак и халуцинацију, сновиђење, са оним што се најчешће назива обичном реалношћу. А није ли управо то суштина функционисања нашег нервног система! Тако наука (чињеничност) и уметност (уобразиља), хтео то не хтео сам аутор, бивају и те како органски повезане. Нормалне и у својој поремећености.

 

Друге узбудљиве и више него речите фигуре, „премете“ који обликују равни, димензије и слојеве Радоњићеве монодраме, оставићемо не (само) читаоцима, слушатељима, нервном апарату и емоцијама оних чије биће резонује са овим овде написаним, него и гледаоцима. Јер, овај текст настаје поводом представе „Чај са Кублај-каном“ коју игра Југослав Крајнов (Продукција куће „Упалимо рефлекторе“).

На путу до представе, појављује се још једно важно име, Александра Саше Милосављевића који је драматуршки „сасвим истиниту монодраму са сонговима“, па и представу, уобличио у Монодраму са два лика – Писца и Пишчевог гласа. Овим поступком се начелно одговара на питања са почетка. Писац разговара сам са собом, због себе самог. Има ли кога тамо то да чита, слуша, што је још важније – да чује, све то да разуме, као књига, отворено је са једне, а затворено чак са три стране. У представи, три зида сцене, од којих један трепери.

Упаљач, свећа, неонска сијалица, затим и светлосни ефекти који некад обликују слова, односно речи, реченице, а понекад само исијавајају зрачење попут електричне, енергије неурона и синапси, чине да лик и игра глумца, читава сцена, па и њен задњи зид подрхтавају и трепере. То није само илустрација, него и потпуно ново поље игре које одлично пристаје вешто формулисаном глумачком изразу Југослава Крајнова.

Још један снажан сценски знак који кореспондира са читавом идејом дела, сценографски реквизит, јесте ковчег, Сандук који је и болнички кревет, и радни сто, и... Допишите сами. Знате шта све један ковчег може да садржи, скрива, носи. И где.

Сликовитост језика тако веома убедљиво, готово хипнотички прати ликовност представе. Она и буквално може да се тумачи као црна кутија, филм нечијег живота, лета и пада.

Музичка компонента, сонгови Саше Радоњића као кантаутора, такође изазивају зачудан ефекат, не само унутар динамичке структуре, ритма представе. Ко је коме ко, и шта, да ли се може веровати драмско-поетском и научно-фантастичном замешатељству, глумцу који представља писца, његовом гласу, музици, остављајући и оно здраво зрнце сумње да је то све само још једна заврзлама не би ли одлутали у бескрајна и непозната пространства док нас напољу, тамо негде где је истина, чека нека сасвим друга прича, или тишин а, нова су питања која могу да муче, али и одморе гледаоца. Да га разувере да је његов живот у рукама доктора и уметника.

А на крају још једна интрига, оно финално и питање над питањима око којег се и врти цела прича/ представа, можда и цела васиона, а на које нико (од преживелих) још увек нема одговора, сем можда Исуса. С Хамлетом би се могли питати - речи или ћутање?! Али, да се послужим(о) нихилистичким језиком бунтовника: Who the f... is Kublaj-kan?!

Игор Бурић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести