Димитрије Коканов, драматург: Мушкарци се гуше у осећајности

Иако познатији као драматург (Атеље 212), као сценариста („Јутро ће променити све“), Димитрије Коканов је по вокацији и драмски писац. Добитник је награде „Борислав Мијахловић Михиз“ 2017. за драмски опус, а недавно му је на сцену постављена прва драма – „Кретање“ у режији Јоване Томић (Битеф театар). 
е
Фото: Милица Коларић

Прво па мушко – представу „Кретање“ изабрао је селектор Светислав Јованов у главни програм Стеријиног позорја за ову годину. А ова, данас би се реко полтички некоректна народна крилатица, и те како има везе са драмским стваралаштвом Димитрија Коканова, који радо преиспитује родне, патријархалне и друге социјалне, па и поетске моделе.

 Занимљиво је да, “упркос” наслову („Кретање“), који подсећа на неку лекцију из физике, кретања у вашој актуелној драми заправо и нема (у том смислу), као да све стоји... Оно што се мрда, ако се тако може рећи, пре је нешто у глави, а затим и из главе. Ви то називате телом и простором, монолозима субјеката који имају и немају говорну, језичку праксу. Да не би збунили оне који нису читали драму, како сте се свега тога досетили, односно како би објаснили ову чудновату структуру, форму која делује врло прозно, поетски?

- Кретања наравно има, оно је у нама и пре свега у језику и говору, а то је оно што је мене највише окупирало и окупира када је реч о писању – наша људска позиција у језику. Питање, форме, када је реч о савременим драмским текстовима и праксама писања за извођачке ументности, често је постављано. На различите начине различити су аутори покушавали да одговоре на ово питање. Покушавали су да објасне своју списатељску позицију и стратегију, а та позиција је и моја, а то је да укидање појединих елемената драмског текста не значи да је драмски текст немогућ, већ да је управо посреди његово формално преиспитивање и истраживање могућности писања за сцену без одређених традиционалних елемената драмског текста (каквог га познајемо од Аристотелове Поетике до данашњих дана). У том смислу мој комад садржи неке прецизно одређене елементе као што су говорна лица, тј. пет и/или шест различитих говорних субјеката. Такође, текст представља низ монолога, а монолог је легитимно изражајно средство драмске књижевности итд. Структура комада је таква да сам се трудио да направим разлику између три људска, мушка монолога и другог дела текста где сам говор доделио просторима, односно хуманистички гледано субјектима који се не служе говором, и на самом крају телу као феномену. Ова одлука је потекла од моје личне поетичке и теоријске заинтересованости за питање перформативности оних тела која нису биолошки жива тела и које хуманизам не третира уопште као субјекте. Када у тексту говор доделим Фабрици и Башти, дакле просторима, онда заправо покушавам да дам могућност да ти простори уђу у конфронтацију са традиционалним хуманистичким говорним субјектом – белим мушкарцем.

 Поднаслов (“Технологија и кореографија страха”), а затим и монолози, упућују да је реч о специфичним суочавањима наведених субјеката са властитим идентитетима, траумама. Они су често у вези са губитком, осећањима... Којим и зашто вам је то било важно?

- Поднаслов је одговор на први део претходног питања –наслов „Кретање“ означава кретање страха у свим телима овог текста, па тако и у тексту самом, јер на крају и сам текст означавам као једно од тела. Три бела европска мушкарца се у тексту суочавају са својим страховима од могућности да никада неће престати да живе у трауми тренутка када су неког/ нешто изгубили. Моја идеја је била да први субјект живи у страху да ни у старости неће моћи да превазиђе губитак из младости, други опет живи зрело доба заробљен у прошлости, а трећи нема ни прошлост ни садашњост он има само своје анскиозно стање које га изопштава, изолује и паралише. Ово ми је било важно јер мислим да је патријархат могуће критички сагледати и потенцијално га ослабити тек када мушкарцима дозволимо говор о сопственим страховима, слабостима и осећајности. Ево, цитирао бих једну реченицу из драме „Режим љубави“ Тање Шљивар, а која иде у прилог овој мојој идеји: ‘’данас у оваквом револуционарном тренутку мушкарци рецимо имају право да се око љубави муче, да у љубав једнако емотивно улажу, имају право да они буду ти који памте датуме, који подсјећају на права и обавезе, који желе све да расправе и да истјерају мак на конац’’. Дакле, у „Кретању“ мушки субјекти говоре отворено о свом страху, свом памћењу, сећању, емоцијама, паранојама, они гласно говоре оно што осећају. Они пре свега осећају и говоре! Ту се разбија традиционали бинарни опозит да је својство мушког говора рационалност, а женског осећајност. Фабрика и Башта су, као именице женског рода, као женски говорни субјекти у мом тексту, оне које су најзад добиле могућност говора. Њихов говор је аналитичан, рационалан и систематичнији од говора мушких субјеката који се гуше у освојој осећајности.

 Ово је прва сценска поставка једног вашег текста код нас у позориштима, да ли сте се плашили њеног исхода који је, пак, уврштен у селекцију предстојећег Стеријног позорја?

- Ја сам се плашио да до поставке мојих комада неће доћи. А када је Јована Томић предложила да режира „Кретање“, и када ми је саопштила да је успешно то договорила са Битеф театром, онда се више ничег нисам плашио (права реткост!).

 Због свог зачудног стила, да ли га се уплашила редитељка представе у Битеф театру, Јована Томић, односно, како вам се учинила одлука да буде рађен у кључу имерзивног (интерактивног) позоришта?

- Када је реч о Јовани Томић и њеним редитељским одлукама, истакао бих да сам већ дуго њен стални сарадник на другим представама, у функцији драматурга (на представи „Кретање“ драматуршкиња је била Олга Димитријевић), тако да је ипак реч о редитељки чији рад и начин мишљења и осећања јако добро познајем. Такође Јована јако добро познаје мене и мој начин мишљења и осећања, па самим тим и моје писмо. Одлука да Кретање буде постављено као имерзивна представа се показала као јако добра за овај комад, одмах ми се допала та идеја.

Коло за плакање

 Актуелна је и нови комад “Боли коло”, какав ту заузимате став, колоквијалним питањима - о чему ће ту да се ради и каква ће бити тема?

- „Боли коло“ је мој комад из 2014. године и већ су се догодила нека читања тог текста у Загребу, и на радију, такође комад је превођен и објављен. Јована Томић ће режирати овај комад у Ужицу, ако све буде ишло по плану, на јесен ове године. То је комад о насиљу над женама. Текст је инициран неким стварним догађајима које смо у датом тренутку сви имали прилике да пратимо у медијима. Идеја је била да насиље над женама третирам као фолклор патријархалне заједнице. „Боли Коло“ је у поднаслову одређено као народна љубавна игра, а у тексту постоји индикација да у тој љубавној игри тј. плесу само једно из пара остаје да стоји – а то је у патријархату наравно и нажалост мушкарац.       

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.5878
Најновије вести