Већ сам поднаслов који је одредио истраживање у правцу ветрењача - “Секонд хенд” - говори да није реч о “првој руци”, роману или његовој драматизацији, него о специфичној верзији робе из нечијег ормана. У овом случају, “муштерија” је био гостујући редитељ млађе генерације Сардар Тагировски, пореклом из Русије, а “трговци” глумачки ансамбл Новосадског позоришта: Ливиа Банка, Емина Елор, Агота Ференц, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Јудит Ласло, Арпад Месарош, Емеше Нађабоњи, Атила Немет, Габор Понго, Золтан Ширмер и Бенце Салаи.
Први део представе почиње као аудиција. Глумци се представљају и одговарају “комисији” на постављена питања, као да је реч о кастингу за снимање филма. Аудиција постаје све “луђа и луђа” када се од глумаца почиње тражити да играју ликове животиња. У позадини, све време је ипак присутан мотив тражења јунака донкихотовског типа, неког ко би био спреман да добије батина, али и да напада, кад је ствар племенита. Питање односа реалности и идеала, наравно да је тема, док се у сценским односима све више разазнаје да су одговоре на кључна Сервантесова питања из добро познатог дела дела актери представе потражили у свету свога детињства, у свету игре, блиском свакој врсти позоришног израза.
Други део представе почиње укључивањем видеа и музике, док глумци прелазе у готово потпуно невербалну, физичку игру. Већ испричани мотиви (ко је присуствовао телењу краве, ко је хтео да буде Лепа Брена, ко главни у друштву, а ко вољен као жена) почињу да се преплићу са деловима приче о Дон Кихоту, Санчи Пансу, Дулсинеји, борби добра и зла. Сценска радња постаје све комплекснија и комплекснија, јер витезови се умножавају, репетиција је свеприсутна, али сваки пут ритам се мења, интензитет, сцена се обликује изнова и изнова, звук пробија, а понекад и пара уши опонашањем пројектора (музика Давида Катоне), чинећи да представа постане фантазмагорична, урнебесно смешна, а на моменте и тужна, лепа, баш као што је случај код Сервантесовог “Дон Кихота”.
Представа “Дон Кихот - секонд хенд” Сардара Тагировског у Новосадском позоришту (Ујвидеки синхаз), пуна духа, право је освежење на домаћим репертоарима, поготово за ону публику жељну изненађења, експеримената и савременог уметничког сензибилитета, заснованог на комплекснијим видом комуникације у театру, него што је то драмски. То значи да се овде говори другачијим сценским језиком, да је све испомерано и да се претура, осим препознатљиве вештине глумаца Новосадског позоришта да се играју, како се то често каже, ако треба, и телефонског именика.
Још на почетку представе стоји један монолог о лажном накиту и позоришту, о томе да сцени не пристаје права ствар. Чак и кад је тамо, она постаје илузија... До краја ће постати сасвим јасно да овај апокрифни почетак може да значи да одлазак у детињство у потрази за данашњим Дон Кихотима, није ствар бекства, него да би ангажман пропао када би Дон Кихота прогласили правим и стварним, сад, овде, међу нама. Овако га и даље има.
Игор Бурић
