Идеолошки хоризонти након још једног Позорја: Пригушена побуна

НОВИ САД: “Хоћу лезбејку за председницу!” поручује феминисткиња Зои Леонард, активно грађански непослушна и као уметница, цитирана у представи “We are born naked and the rest is...” Сарајевског ратног театра (САРТР).
p
Фото: Nagrađeni na proteklom festivalu Dnevnik (Branko Luči)

“Побуна - женски род” поручује Светислав Јованов, селектор управо завршеног, 64. Стеријиног позорја. Једно с другим нема никакве везе?

Кад је у питању род, доминација жена је у последњој деценији, и дуже, врло евидентна, још од пробоја драмских ауторки Биљане Србљановић и Милене Марковић. На Стеријином позорју су се освојеним наградама додатно афирмисале и Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Тања Шљивар, Милена Миња Богавац, сада поново Вида Огњеновић, од редитељки Анђелка Николић и Снежана Тришић, композиторка Ирена Поповић Драговић, бројне, бројне глумице, док се костимограф не може ни пронаћи, слично као ни сценографкиња. Селектору Јованову ово није страно, јер је као као спиритус мовенс Михизове награде за драмско стваралаштво такође већ више од деценије проглашавао лауреаткиње. Истини за вољу, велика већина њихових драма скоро да нема релевантне инсценације. Што нас доводи до следећих питања. Драматургије, као битног моста од драме до репертоара, од ове године уврштена као категорија за Стеријине награде (уз радионицу о креирању репертоара због евидентно посрћућег уметничког вођства наших позоришних кућа) и питања режије.

Драматурзи на 64. Стеријином позорју имали су пуне руке посла, било да је реч о драматизацији романа Миле Машовић (“Петријин венац” Драгослава Михаиловића), адаптацији већ постојећих драмских дела (“Хасанагиница” Љубомира Симовића), или писању потпуно нових, такозваних сценских текстова Ведране Божиновић (“М. И. Р. А.”), који после деценије промена, развоја драмског текста, почињу да се потврђују као равноправни “предлошци”.

Дејан Мијач, Томи Јанежич, Егон Савин, Александар Поповски, Паоло Мађели, Оливер Фрљић, Борис Лијешевић, Андраш Урбан, Кокан Младеновић, надмашују поменуте, па и редитељке заступљене на сценама широм Србије, баш као што се “женским питањем”, чак и на овом Позорју, махом баве мушкарци.

Да ли је број стварно мерило односа? Па, кад је већ ту род, онда му припада и број...

Подела је било још. Жири 64. Стеријиног позорја их није прихватао, иако је установио, парафразирајући, два типа театра - (класични) театар артикулације лика, субјекта и театар артикулације групе, колектива, са могућношћу две врсте односа - супротстављност и комплементарности. Као и у питању родних подела, и у позоришту се нужно ради о јединству, идентитету (једно без другог не би било оно што јесте). Ипак, закључујући на основу одгледаних представа, на основу тога које механизме, која средства бирају и овде, сходно селекторској намери, проблематизовани људи, уметнице, ликови (за ову реч у нашем језику и немамо адекватан женски род, сем у индикативно погрдном, савременом жаргону - ликуша), лако се увиђа да невоља и јесте у томе што су то и даље пречесто такозвани мушки принципи, “вертикале” - ауторитарности, артикулације структуре, моћи и јачег. Да невоља нема, да је све добро, потаман, да позориште није друштвено релевантно, не би имало смисла спомињати реч побуна, а камоли узимати је за озбиљно.


Пола - пола

Стеријина награда између најбоље представе и режије у последњих дванаест година, ако не рачунамо 2017. (жири којим је председавао Мики Манојловић), подељена је шест пута. Дакле, пола - пола. Ако рачунамо и остале награде у случајевима поделе, најузбудљивији резултат је био 2006, када су београдски “Скакавци” Биљане Србљановић победили загребачке 6:3. “Голове” за Југословенско драмско позориште постигли су: Дејан Мијач (режија), Исидора Минић (Наташа), Рената Улмански (Госпођа Петровић), Лана Цвијановић (костим), Исидора Жебељан (музика), округли сто критике (најбоља представа); а за Загребачко казалиште младих: жири (најбоља представа), Урша Раукар (Жана), Славица Радовић (сценографија).     


Зато су најважније представе оне које су писале, режирале, играле, говориле о њима на округлим столовима - жене. И најлепше. А мушкарци најбољи кад су им жене стојале у генитиву. Нема естетике, без “идеолошког хоризонта” нема реалности. То време, хијерархизације, главних токова и алтернатива, да граматички заокружимо причу о Стеријином позорју, није прошло док год бујица носи талог из прошлости, док год дави позоришне репертоаре, па и фестивале. Ваља се борити и мењати. За будућност, генерације које неће понављати једно те исто, једно те исто.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5124
Најновије вести