ИНТЕРВЈУ Југ Радивојевић: Сумња нас је одржала

Позоришна јавност углавном је сложно оценила „Деобе“ Добрице Ћосића, у режији Југа Радивојевића, као његову најбољу представу. Опус овог редитеља није мали, али „Деобе“ су заиста биле позамашан ангажман.
1
Фото: Youtube Printscreen

На путу од романа до сценског текста, у копродукцији три позоришта (СНП, Народно позориште Ниш и Народно позориште Приштина са седиштем у Грачаници), у околностима пандемије, ломила су се многа копља. Резултат је ипак узбудљива, ефектна представа која као да разочарава „навијаче“, оне које острашћује политика, а радује љубитеље позоришта. Помало је то и чудно, јер је дело Добрице Ћосића првенствено познато по свом политичком – идеолошком плану...

„Ми, Срби“, и слично, што често изговарају и ликови у представи “Деобе“, зна да звучи гордо до бола, до којег се на крају најчешће и дође. Где су, по вама, а може и у вези са писцем, корени овог „зла“?

– Добро и зло је у људима, без обзира на национ, наравно. И бити добар или зао питање је одлуке, вере, приступа животу. Живети са Христом или мимо њега. „Деобе“ и јесу прича о тој људској располућености између та два. Корени су у нама самима, у нашем наслеђу, васпитању, менталитету. Ми можемо бити племенити и добри људи, ми смо народ који носи тај потенцијал у себи, али нас често острашћености испровоциране друштвеним приликама приказују у потпуно супротном светлу.

Утисак је да сте веома вешто манипулисали идеолошком грађом романа, превирањем између партизана и четника, па још оним већ поменутим ко је већи, или прави, свеједно, Србин. У позоришној верзији она је и те како видљива, али не намеће се као први план, него више као оквир за унутрашњу драму. Може ли се то назвати избегавањем склиског тла, политиком без политике, коректношћу... Како сте успели да се овим, наизглед, не бавите?

– Нисам љубитељ дневнополитичког театра. Нисам кукавица. Сматрам да театар заслужује далеко озбиљније теме од политике. Уосталом, шта је политика? Она је све и ништа. Шта је у животу човека најважније? Па његов живот сам и живот његових ближњих. То јесте политика. Политика односа и начин живљења. Та ме политика занима. Политка генерацијског раскола, приступа животу, доношењу одлука. Свака донета одлука велика је политика. Нема веће политике од оне коју диктира породица. Свака је породица држава за себе. Њом руководити, теже је него државом.

С друге стране, сигурно сте били свесни да Вам прети релативизација онога што и данас зна да буде и те како актуелно - фашизам и сила која му се супротставила, данас више не толико позната и популарна. Опет, Ваша редитељска решења индиректно говоре и о томе. Можете ли за оне који нису гледали представу да кажете на који начин?

- Ово је прича о породичној трагедији. Та трагедија је испровоцирана сударом фашизма и комунизма. Али, сама трагедија десила би се и без те две велике идеологије. Овде је питање деоба. Искључивост и тврдоглавост, инаћење и неразумевање, својеглавост и гордост. У односима међу људима ове категорије доводе до трагичних последица, не општа места идеологија.

У самој реализацији представе, употребили сте динамичан, савремен приступ и можда чак и на изненађење свих, од тако „незахвалног“ романа, како је описан, креирали дело које узбудљивим позоришним језиком говори не само о нашим ратовима, поделама, дубиозама. Очигледно сте имали и сјајан уметнички тим сарадника. Шта сте то из Ваше перспективе урадили и шта вам је сада најдраже? 

– Трудили смо се да представа проговори јасним савременим језиком. Да је разумеју пођеднако и родитељи и деца. Да осавремењивање помогне да поверујемо да то није нека анахрона прича о кокардама и петокракама. То јесте ауторски приступ већ уигране екипе и ансамбла који се предао и поверовао у концепт... Е, па сад не би било Срба и деоба да није било сумње и у самом ансамблу да ли је изабран прави пут за тумачење Ћосића. Али, сумња наш је уметнички одржалац и њојзи хвала.

Игор Бурић

Режирање БДП-а

Тренутно сте веома ангажовани и као управник Београдског драмског позоришта, театра који  је изузетно консолидовао редове, за шта су требали ресурси и озбиљни уметнички апетити и капацитети. Како успевате то да „режирате“?

- Долазак у БДП доживео сам као једну велику режију, спровођење четверогодишњег концепта развоја не само репертоара, већ и глумачког ансамбла, успостављање редитељских поетика на које нисмо навикнути, уређењу амбијента за стварање саме инфраструктуре у и око зграде најстаријег градског позоришта. Један од основних циљева је отварање театра ка регионалним и европским копродукцијама. Уз уметничко веће (Ана Томовић, Бојана Денић, Слободан Обрадовић) и уз мог првог сарадника Александра Денића, настојимо да створимо јако и модерно позориште, у које нећете долазити да погледате одређену представу, већ ћете долазити у БДП, гледаћете БДП. То оживљавање бренда била је моја инспирација. „Режија“ свега тога иде без већих проблема. Све је увек питање концепта и његовог спровођења. Наравно и пре свега, избор уметника вас најбоље легитимише.

EUR/RSD 117.5702
Најновије вести