ЧУВАЈУЋИ УМЕТНОСТ И МИ ПОСТАЈЕМО ТИТАНИ Интервју: Маестро Александар Марковић, шеф-диригент Војвођанског симфонијског оркестра

На програму ће бити Фантастична симфонија Хектора Берлиоза, и Рапсодија на Паганинијеву тему Сергеја Рахмањинова, а као солиста ће наступити познати руски пијаниста Андреј Гугнин. Вечерашњи концерт истовремено означава и повратак маестра Марковића на позицију шефа-диригента ВСО...

Функцију шефа-диригента Војвођанског симфонијског оркестра први пут сте преузели у концертној сезони 2021/2022, током које сте, као уметнички руководилац, остварили низ запажених концерата и интерпретација ремек-дела класичног репертоара. Сада, када поново стојите на челу оркестра, која је ваша визија његовог уметничког развоја?

– Рад са оркестром, у мом случају, подразумева редовно бављење и музичким материјалом и људима који тај оркестар чине. Циљ ми је да кроз изазовне програме - да не кажем програмску политику - одржим мотивисаност музичара да откривају и нова и стара дела репертоара. Кроз редован рад трудим се да их усмерим тако да прецизним радом и конкретним инструкцијама долазимо до резултата који су истовремено и колективно на високом нивоу, а публици пружају врхунски доживљај, чиме се подиже ниво културних дешавања у Новом Саду.

Имам богат репертоар, а током своје каријере, која траје већ 25 година - тачније, у јануару ће бити 26 - урадио сам много и изградио широк дијапазон дела из којих могу да формирам програмске концепте и уметничке целине које функционишу и тематски и естетски. Настојим да оркестру увек понудим разноврсну палету стилова и израза, као и да уведем различите техничке приступе и интерпретативне захтеве.

Трудим се да оркестар буде спреман - технички, али и ментално - за пробни рад. Мој циљ је да свака проба донесе нови резултат, нови домен израза, да никада не постоји стагнација у процесу. Свака проба треба да буде корак напред, освајање нове територије, ново искуство, нови израз. Када се та врста узајамног поверења и сарадње са оркестром успостави, тада и музичари и ја осећамо да се међусобно допуњујемо - и тада настаје прави уметнички помак.

Концертна сезона ВСО 2025/2026. осмишљена је под мотом ‘Титани – класична снага у савременом изразу’. Будући да је важно непрестано неговати везу са традицијом, због чега сте се одлучили да управо кроз ову сезону, с погледом ка будућим програмима, представите стваралаштво историјски значајних композитора као – титана?

– Наслов „Титани“ у овом случају има двоструко значење. С једне стране, реч је о Титанима - дивовима, композиторима који су нам оставили у наслеђе своја монументална дела. На нама је да их разумемо и да их интерпретирамо тако да њихов пуни квалитет прикажемо и дочарамо публици. Истовремено, и ми смо Титани, јер оно највредније из културног наслеђа одржавамо живим, актуелним и савременим у данашњем времену. У предговору сам направио паралелу са митолошким Атласом - првим Титаном који, према легенди, носи свет на својим плећима. Он је често симбол онога који преузима терет, баш као што ми преузимамо одговорност да чувамо ту уметничку баштину и да је одржавамо живом, као оно што храни људски дух.

Наш задатак је да људима пружимо оно што ће их оплеменити и надахнути - да, када дођу на концерт, изађу са осећајем да су испуњени нечим лепим. Не само радошћу, већ и сетом, дубином и унутрашњом покренутошћу. У данашњем времену, које је убрзано, растрзано и пуно ометања, улога уметности постаје још значајнија. Управо зато и ми постајемо Титани - јер на себи носимо одговорност да оно највредније у човеку, оно што се изражава кроз уметност, увек остане у правим рукама и заузме своје место у свету.

Дубока веза са Номусом

Дан након концерта на Номусу, исти програм биће изведен и на Београдским музичким свечаностима, у Великој сали Коларчеве задужбине. Како ви посматрате ова два највећа фестивала класичне музике у Србији? 

– Заиста ми је велико задовољство и част што сам део највећег фестивала у Србији и што управо ми имамо привилегију да отворимо јубиларни Номус. Искрено, више ни не знам који пут заредом отварам овај фестивал - али сваки пут ми је то посебно драг тренутак. Могу рећи да је Номус мој најдражи фестивал у Србији. Имам дивна искуства са њим, јер сам увек имао прилику да радим инспиративне програме и да у сарадњи с организаторима креирамо нешто уметнички смело и садржајно. Радили смо пројекте на мањим сценама, али и захтевне и изазовне концерте који су померали границе. Моја веза са Номусом је дубоко емотивна, и увек ми је велико задовољство када му се поново враћам. Овог пута ми је посебна част да наступам са Војвођанским симфонијским оркестром, са којим смо већ сарађивали пре две године и остварили изузетан утисак. Имао сам прилике да наступам на бројним фестивалима широм света - у Немачкој, Аустрији и другим земљама - и могу рећи да фестивали носе једну посебну енергију. Публика која долази на њих другачије доживљава музику: ту је присутна радозналост, отвореност, узбуђење због континуитета догађаја, било да траје неколико дана или читав месец. Сезона има свој ритам, али фестивал има посебну атмосферу - свечану, сабрану и истовремено узбудљиву. Управо због тога, Номус за мене није само фестивал, већ право музичко искуство којем се увек радујем.

Под вашом диригентском палицом Војвођански симфонијски оркестар свечано ће отворити овогодишње издање Номуса Фантастичном симфонијом и Рапсодијом на Паганинијеву тему. Која је била ваша идеја у представљању управо ова два дела Берлиоза и Рахмањинова публици и какав доживљај бисте желели да ова музика остави на слушаоце?

– Ово је један изузетно атрактиван програм, на који сам веома поносан - повезан, снажан и заокружен. У питању су два изузетно популарна, бриљантна и врхунски написана дела, која повезује заједничка Dies irae секвенца. Та секвенца, да тако кажемо, представља заједничку мисао оба композитора - мотив који се провлачи кроз музику и боји је својим злокобним призвуком. Међутим, сваки од њих то чини на другачији начин. Код Рахмањинова се појављује и нестаје попут цитата, док је стварна тематска осовина у Паганинијевом капричу и његовој препознатљивој теми. Дакле, те две теме - Dies irae и Паганинијев капричо - доминирају програмом. Берлиоз је, с друге стране, још експресивнији у свом приступу: Dies irae у његовој Фантастичној симфонији јавља се у „Ноћи вештица“, стварајући моћну, готово визионарску слику. 

По мом мишљењу, Рахмањиновљеве Варијације на тему Паганинија једно су од најквалитетнијих дела за клавир и оркестар уопште, док је Берлиозова Фантастична симфонија његово најуспешније и најпопуларније остварење. Овај програм носи снажан набој. Када се та дела изнесу са пуним разумевањем и енергијом, отварају читав спектар виртуоза - како за пијанисту, тако и за оркестар. Управо то чини овај концерт посебним. Посебно ми је драго што ће се ова дела, први пут, извести у Новом Саду - и што управо ми имамо част да их донесемо публици. Радујемо се томе искрено. Током проба био сам врло упоран и посвећен, а оркестар је сјајно реаговао на тај процес. Верујем да ће резултат бити један велики, прави музички догађај.