„Казимир и Каролина” Салашарског позоришта у Кавилу

Одличан избор аутора и комада направио је редитељ Роберт Ленард, постављајући у јулу на сцену Салашарског позоришта у Кавилу „Казимира и Каролину“ Едена фон Хорвата.
pozoriste scena pixabay
Фото: pixabay.com

Целовита турнеја по Војводини, коју до средине августа овај театар практикује већ 40 година, изостала је након три-четири гостовања. Национални савет мађарске националне мањине закључио је да представа има „прост и непримерен речник“, што је пословично допринело још већем публицитету позоришне уметности, односно већој популаризацији скрајнутог, а надасве питорескног села Кавило, у којем се представа (ексклузивно) сада игра.

Еден фон Хорват (1901-1938) је знаменити писац аустро-угарско-словенског порекла, чија је, такозвана пучка драма „Казимир и Каролина“, имала тему љубави у време Велике депресије, сиромаштва између два светска рата. Не само економска, него људска, социјална и емоционална беда, појачана је местом и временом радње – „Октоберфест“, вашар свега и свачега, па и људске таштине. Казимир и Каролина су пар жељан свега и свачега, а вече ће их одвести у различитим правцима, са различитим људима, да би се на крају поново нашли – у „узалудној“ љубави спрам пропасти свих људских вредности. Зато је Хорват своју драму називао и баладом о незапосленом шоферу и његовој младој.

Сто година касније, представу „Казимир и Каролина“ Ленард режира као циркуски freak show, реферишући на свевременску забаву милиона, друштво у којем су „поремећени“ некако најнормалнији, док су они са људским цртама на много страшнији начин све више откачени од свега што је човечно. Казимир (Роланд Ласло) и Каролина (Дина Дедовић Томић) су између, публике и глумаца, неба и земље, снова и реалности. Овај пар одлично игра младе љубавнике, а остатак глумачког ансамбла, састављен од младих нада, студената Академије уметности у Новом Саду, просто кида интензитетом игре у драматуршкој динамици успостављеној тако да се смењују драмске и циркуске сцене. Заправо, тако да све подсећа на кабаре.

Ленард је добар посао урадио и адаптирајући текст тако да звучи савремено, нипошто вулгарно, дописујући сонгове који коментаришу збивања из комада, суптилно и латентно, али потентно провоцирајући у публици идентификацију са ликовима из комада који постају налик спонзорушама, мафијозама, корумпираним великодостојницима, чиновницима и простим - несрећницима. Музика Гезе Кучере Млађег, покрет на којем је са глумцима радила Гарбиела Црнковић, живописни костим Золтана Пушкаша, функционална сценографија Даниела Гомбоша, доприносе апсолутно заокруженом, целовитом позоришном делу у којем се може уживати, више него што се такво нешто да живети, кад се светла позорнице угасе.

У прилог својеврсној карневализацији Салашарског позоришта у Кавилу, треба рећи да представи „Казимир и Каролина“ одлично стоји публика расположена за пиво и кокице, пљескавице... Још сјајније јој пристаје крајолик, који током заласка сунца и на месечини може да украде пажњу, па и дах. Кад би забрана позоришта означила и крај света, онда би то било сјајно место. И време.       

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.5781
Најновије вести