Другим речима, да ли је ово драма погодна за извођење на сцени или за читање, казивање у неком салону или на приватној забави. Посебно, зато што је Павић одабрао баш оне делове романа који су најлиричнији, тј. који представљају поезију принцезе Атех. Централни део драме чини главно јело „Петкутин и Калина“, а главни догађај који се одиграва на позорници античког театра на обали Дунава јесте бађуовским језиком говорећи „сцена за двоје“, док публику чине сени давно преминулих. Главни циљ овог сусрета јесте да Аврам Бранковић, који је створио Петкутина очитавши му 40. Псалам, превари и живе и мртве да му је син прави човек, мада је рођен без мајке. У Хазарском речнику оглед је успешно завршен, као и у драми, с тим да драма има три различите завршнице чија се разлика састоји првостепено у томе да ли су у вечности, животу и смрти Петкутин и Калина остали заједно.
Адаптације Павићевих драма изискују камерност или интимнији простор, било да се ради о неодредљивом простору вечности и душе (Заувек и дан више), кревету (Кревет за три особе) или купатилу (Свадба у купатилу). Отуда је сцена Културне станице Свилара у Алмашком крају Новог Сада можда најадекватнији простор за извођење представе Заувек и дан више. Не само да су се свиларством Новосађани бавили од 1770. године, већ тровековни дух места има ауру езотеричности и мистериозности, што у потпуности одговара окултистичким склоностима Павићевог Аврама Бранковића (1651–1689). Представа је реализована захваљујући глумцима Драмске секције Филозофског факултета у Новом Саду, у режији Нине Стокић (рођ. 1996). Леп ентузијазам младих људи добио је на тежини озбиљним приступом и припремом целе екипе. Иако без финансијске подршке, представа је била успешна захваљујући великој енергији, вољи и машти. Десио се један од оних срећних момената када кап креативне воде оживи јерихонску ружу књижевног дела. Представа Заувек и дан више се 3. јула 2021. први пут одиграла у Србији и на српском језику. Први пут је играна 2000. године у Камерном театру Вороњежа, а у режији Михаила Бичова; затим 2002. у Московском уметничком академском театру Чехова у режији Владимира Петрова; 2004. у Народном театру Битоља, а режији Мартина Кочовског; 2006. у Родопском драмаском театру „Николај Хајтов“ у Софији, коју је режирао Красимир Ранков и 2018. године у Пензи (Русија) и адаптацији Марине Ливинскаје.
Убедљивости представе може се рећи да доприноси жеља глумачке екипе, претежно студената са Одсека за српску књижевност, да разумеју Павића, а за то није довољно само читати, већ отворити „очи ума и срца“. И то се осећа на сцени, у засенченим очима свих глумаца, у костимима, реквизитима и режисерским дописивањима Павићевих дидаскалија. Нина Стокић је, наиме, увела лица три нараторке (Тијана Бабић, Невенка Црњански и Исидора Тодоровић), које имају функцију корифејки и у којима се препознају Суђаје. Не само да клупко црвеног конца упућује на ову асоцијацију, већ свака глумица има пунђу повезану црвеном, зеленом и жутом врпцом. Тако је осетљивом посматрачу дато до знања да је судбина ликова из Црвене, Зелене и Жуте књиге Хазарског речника пренета и у раван драме. Као да свака књига има своју судбину, која тек као целина у којој се рукавци прича укрштају твори Судбину Адама Руханија или Кадмона, која на сцени земаљског живота постаје сагледива кроз Петкунина. Други ефектни моменат тиче се најпре хорор сцене канибализма у античком театру, која је посредована ритмичким ударањем о под, тамним маскама, шапатом и ехом глумаца који се приближавају и опкољавају Петкутина и Калину.
Естетизован је и обред Калининог венчања, у кључу традиционалне српске културе и обредних народних лирских песама („Ој, ти зрно 'шенично“), чега нема у Павићевој драми, али је у сагласју са његовом поетиком. Такође, представа се завршава музиком из познате песме „Јуче“ (Битлси), која тематско-мотивски кореспондира са драмом, симболичким паљењем свећа и њиховим гашењем пред аплауз. Као да дојучерашњи растанак између Душе и Тела, одигран у простору вечности, траје све док Калина својом љубављу не обликује човека од Петкутина. Да је Калина земаљски лик Душе може се наслутити из сличних хаљина у боји коже које носе глумице (Љиљана Врекић и Емилија Поповић) и њиховог удвојеног гласа када се под маскама у античком театру и Душа и Калина обраћају Петкутину из света сенки.
Представа Заувек и дан више функционише као позоришна интерпретација Павића и као необични облик савременог тумачења и реактуелизације његовог дела. Без интереса и чиста срца читаоци-глумци су од његових речи створили месо, како је писац усхићено изјавио након представе Хазарски речник (2002), која се пре скоро двадесет година играла у Новом Саду, у режији Томажа Пандура (1963–2016).
Јелена Марићевић Балаћ
