Премијера “Дон кихота - Секонд хенд” у Новосадском позоришту

Новосадско позориште / Ујвидеки синхаз ову сезону назвало је “Ветрењаче”, алудирајући на увек присутну (не)праведну борбу са неким, или нечим, али и једна нова представа, коју ћемо премијерно гледати 2. марта, рађена је по Сервантесовом чувеном роману и носи назив “Дон Кихот - Секонд хенд”.
Novosadsko pozorište domaćin novog festivala “ Synergy#WTF ” foto: dnevnik.rs
Фото: Новосадско позориште домаћин новог фестивала “ Synergy#WTF ” фото: дневник.рс

 Ову представу режира гост из иностранства Сардар Тагировски, млади редитељ рођен у Казану, који је детињство провео у Мађарској, школовао се у Румунији, а углавном на свим овим просторима и ради. По њему, није толико занимљиво против чега, него за шта се бори Дон Кихот, зато што смо у 21. веку у стању да се боримо против много чега, али притом у томе нема неког главног циља, или профита на крају.

 “Највише врлина, или блага, која сам могао од стварности да добијем, углавном су везана за моје детињство, које се манифестује преда мном као неко златно доба витезова, оно које и Дон Кихот прижељкује, и због чега се и бори. Кад кажемо Дон Кихот, увек се појави слика њега како се бори против ветрењача, али то је само резултат. То није он сам. Мене занима његова наивност, она која постоји у детету, оно “не знам шта ће бити, али биће добро”. Тај осећај детињства у мојој глави је једнак добу витезова у “Дон Кихоту” - каже за наш лист Сардар Тагировски.

На први поглед, ветрењаче су у нама, првенствено, а не у спољном свету, додаје Тагировски, и због тога је пут који је за ову представу тражио са глумцима, више онај унутрашњи. Рад је био радионичарског типа, што је значило и колективно стварање улога, и сцена, али никад до краја дефинисаних, а заснованих на глумачким успоменама из детињства.

“Прва трећина представе своди се само на текст и информације, а све остало су неки изабрани текстови Дон Кихота или Санчо Пансе, који се у невербални свет јако лепо уграђују - напомиње Тагировски, у чијим представама врло често има мало речи, а више слика, музике... - У том невербалном свету радимо уз помоћ сећања глумаца, успомена које се углавном везују за њихово детињство. У тим успоменама веома изненађујуће и веома јако се уклапају ти Сервантесови монолози. На пример, један од глумаца се у детињству борио са петлом, који га је напао, и на крају осетио победичко задовољство кад га је видео на столу, печеног. Не знамо да ли је он у том тренутку био Дон Кихот, или сам петао, али ову сцену ми радимо тако што он среће разне животиње, које исто играју глумци. Он тада говори монолог Дон Кихота, који Санчо Панси обећава острво, само да би отишао са њим даље у борбу.”

Сервантесов роман, по речима Тагировског, има једну емоцију, а позориште не може да је има на исти начин. Али, постоји поштовање према роману. Тако сам лик Дон Кихота аутори ове представе покушавају да створе не из познате приче о њему, већ из њихових сопствених прича и дешавања. Будући да Дон Кихот, иначе, жуди за неким стварима које су јако близу нечему што жели једно дете, како сматра Тагировски, тако је и фокус редитељског рада са глумцима био на причама из детињства, ономе што су желели да буду када су били мали.

Ту је прича једног од глумаца, који је упркос великој диоптрији желео да буде пилот, други је као мали “позајмљивао” сатове  само да би се уверио шта је унутра, што је, по Тагировском, донкихотовска особина. Постоји и прича глумице, која је, као мала, хтела да буде Лепа Брена. Све се то у представи и оствари, додаје Тагировски, играјући успомене глумаца, у паралелној стварности у којој они више нису глумци, него оно што би могли да буду.

“Успомене нису психодрамске, не говоре о томе, него говоре позоришним језиком. Изабрали смо успомене које могу да се догоде било коме од нас, или бар можемо да се поистоветимо са њима. Није носталгија у питању, него “улазимо” у неку успомену као да идемо у будућност, односно идемо у прошлост тако као да је будућност, и са круговима гриже савести и тешкоћа се боримо као Дон Кихот против ветрењача”, објашњава Сардар Тагировски.

У представи играју: Ливиа Банка, Емина Елор, Агота Ференц, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Јудит Ласло, Арпад Месарош, Емеше Нађабоњи, Атила Немет, Габор Понго, Золтан Ширмер и Бенце Салаи. Костимографкиња је Илона Леринц, сценографкиња је Јудит Добре, а композитор је Давид Катона.

Н. П-ј.

EUR/RSD 117.5794
Најновије вести