Американац у Србији: Неочекивано уточиште у време ковида

ЊУЈОРК: Професор са института Пибоди при америчком универзитету Џон Хопкинс, Тим Пејџ, дошао је прошле године у Београд усред пандемије, а у данашњем издању "Вол стрит џурнала" описао је своја искуства из главног града Србије под насловом "Неочекивано уточиште у години ковида".
e
Фото: Pixabay.com

"До августа, нисам излазио из зграде у Њујорку месецима. Моја одрасла деца била су заузета школом или послом, па сам схватио да никоме не треба моје физичко присуство. Све што сам желео је да нађем место где бих провео још једну зиму на достојанствен начин, где бих могао да читам, размишљам и слушам омиљену музику. Али, сваког дана земље су се затварале, једна по једна, а није било ни гласина о вакцинама", почео је Пејџ репортажу.

Он додаје да је једног поподнева био толико анксиозан да није могао да поднесе такво стање и онда је након неколико сати претраге одлучио да купи карту у једном правцу за Београд.

"Србија је и даље била отворена за америчке држављане, а број оболелих је био далеко мањи него у САД и преко ноћи сам летом Ер Србије одлетео са аердрома Џ. Ф. Кенеди и за осам сати био у Београду. За десет минута сам прошао царину, а за сат времена сам заспао у београдском хотелу", присећа се Пејџ.

Потом је изнајмио стан.

"Кроз неколико дана, унајмио сам удобан стан на Дорћолу, старом крају града, близу хотела ''Москва'' и тврђаве Калемегдан, где се сусрећу реке Сава и Дунав. Плаћао сам рентирање стана 550 долара месечно, укључујући комуналије и терасу. Помислио сам ''овде бих се могао утврдити на неко време и сачекати боља времена''", додао је.

Пејџ каже да га је Београд одушевио у старту.

"Могао сам да обављам послове испред кафића усред топле јесени, да поздрављам нове пријатеље који су пролазили улицом Страхињића бана. Порције црног вина биле су издашне и сочне, са укусом тамне земље. Млади су се возили електричним скутерима кроз закрчене улице и у пролазу викали ''ћао''. Било је тренутака када сам мислио да се налазим у филму ''Ла Долче Вита''; у осталим деловима града који се још опорављају од бомбардовања, подсетио сам се на филм о Бечу ''Трећи човек''", додаје он.

Каже да му је помогла Фејсбук група посвећена странцима у Београду, која је тада бројала око 9.000 чланова.

"Изненадило ме је како сам лако могао да останем у контакту са Њујорком. Београд је временски шест сати испред Њујорка, тако да су ме моји пријатељи са источне обале САД звали касно поподне, у време када сам се будио. Странци са ФБ странице су ми помагали у свему - од одабира насеља до куповине хране. Нисам знао ни да изговорим имена улица. Први пут од мојих двадесетих година, нисам имао појма шта могу наредни месеци да донесу, што је било застрашујуће и ослобађајуће у исто време", признаје Пејџ.

Он је похвалио начин на који се Србија носила са пандемијом - "ковид је схваћен озбиљно, али не хистерично".

Фото: TANJUG/ TARA RADOVANOVIC/ bg

"Радње нису пуштале никога без маске, чекали смо стрпљиво ред, ничија слобода није била угрожена. У ресторанима на отвореном, конобари су нас стављали далеко једне од других, давали су нам средство за дезинфекцију руку, што је била добра ствар, јер много људи пуши", оцењује Њујорчанин и додаје да је понекад загађење ваздуха у Београду било велико.

Допало му се једноставно понашање Београђана.

"Београд није био здрав град много година, али зато уме да препозна мала задовољства, која није тешко наћи. Нисам био тако једноставно срећан дуго времена - довољно ми је било да током ветровитог послеподнева погледам Београђане како бацају гране својим псима на Калемегдану, где су се сличне игре одигравале пре 1.000 година", каже Пејџ.

Одушевио га је и процес доласка до вакцине.

"Србија је, осим својим грађанима, нудила могућност да се и посетиоци пријаве. Био сам запањен како је добро све организовано. Једна медицинска сестра је видела да сам зашао већ у шездесете године и допратила ме је до Београдског сајма, доктор је био врло љубазан, добио сам вакцину. Можете да бирате између четири вакцине, а ја сам изабрао АстраЗенеку. Имао сам проблем, јер сам морао да чекам 12 недеља, а истицао ми је период дозвољен за боравак у Србији од 90 дана. Нашао сам некога ко је размислио о свему и помогао ми да раније добијем другу дозу", открива Пејџ.

Након тога, амерички професор је отишао у Беч са вакцинационим сертификатом на ћирилици и латиници, као и на енглеском - успео је да уђе у ресторан без проблема.

"Дошла је млада конобарица, са видним бечким професионализмом и када је видела где сам се вакцинисао, скинула је маску, није крила да је срећна. Испоставило се да је Српкиња, из села недалеко од Београда, још једна особа која је отишла у велики град, али је била задовољна што је нашла особу која зна одакле је. Отприлике сам и знао", написао је Пејџ.

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести