Ритрит значи повлачење. Програм предавања и вежбања мада сличан прошлогодишњем, ове сам године доживела потпуно другачије. Као да је прошле године ту била нека сасвим друга особа. Јако ме радује што примећујем колико сам се променила у односу на ону каква сам била. Све доживљавам другачије и некако потпуније. Иако је време кишно и хладније, уживам више него прошле године. Изгледа да сам у међувремену мало боље савладала уметност уживања у садашњем тренутку, па у свакоме стварно у потпуности, дубоко и предано уживам. Чак сам се и окупала неколико пута у мору. Само још две полазнице семинара нису одолеле да се предају благодетима морске воде, па макар и хладне.
Јесењи амбијент није ме спречио да удишем тај богати морски ваздух, да се прошетам до извора речице Љуте која је дуга свега пар стотина метара јер се директно из планине из које силовито избија, улива у море, да слушам цвркут птичица које су нам правиле друштво, и да активно учествујем у свим деловима програма. А слободно време, за разлику од прошле године, углавном сам проводила сама. Писала сам дневник о својим увидима које сам добијала током семинара, о процесима кроз које сам пролазила и о свему што ми се чинило занимљивим и корисним да се не загуби у бучној свакодневици којој сам се вратила. Ово повлачење, за мене је овога пута стварно било то: повлачење. Други људи ми помажу да кроз њихово понашање мало боље себе упознам, да приметим шта ми код некога смета, а шта ми се допада и како на нека њихова понашања реагујем. То су непогрешиви знаци шта је на реду да у себи приметим, јер све што примећујем код других, служи ми искључиво да исто то код себе освестим и потражим начин да то променим уколико је то нешто што ми се не допада. У свакој од њих пронашла сам део себе. У једној потпуно одбијање да крене у промену по коју је дошла. Баш као што ја умем понекад, она је све извртала на шалу, или би заспала баш када су неки дубоки емотивни радови били у току. Тако и ја умем да одбијам да признам да је време да на неким деловима себе мало дубље порадим, ваљда зато што још увек нисам спремна. У једној другој видела сам несигурност, жељу да буде снажнија и одважнија, али јој то није лако због неких дубоких рана које носи у себи. Али је баш као и ја што сам понекад, била решена да их препозна и да их исцели. Примећивала бих и подсмех за оно што се не разуме, тако сам се и ја некада бранила од непознатог. Вероватно ми се подсмех и данас понекад омакне, чим то код других примећујем.
Али када се повучем у своју собу, онда јасно сагледам ту чињеницу да смо сви једно. Када се осамим, лакше се одвојим од критиковања, осуђивања и етикетирања. То све би довело до нових рана на мојој и на души свих осталих полазница, а тамо смо дошле управо да бисмо све те ране исцелиле и да бисмо себи омогућиле да се даље развијамо. Повлачење није предавање.То је нежно и дубоко сасопственом душом разговарање.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
