Нинине мустре: Сакура

Јапанци имају диван обичај, да у време цветања трешања и шљива иду у паркове и дуго посматрају расцветале крошње.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Први пут када сам чула за тај обичај, била сам прилично млада и ништа ми није било јасно. Иако сам и сама одувек волела да видим раскошне пролећне крошње дрвећа, нисам разумела шта ту има да се гледа сатима. Моја природна реакција тада је била нека врста подсмеха. То је цена младости: кад нешто не разумеш, томе се подсмеваш, а у ствари тако мало знаш.

У међувремену сам сазнала да постоји неслагање између Кинеза и Јапанаца у вези са полагањем права на власништво над тим обичајем. Још један доказ да не постоји тема око које се људи не могу споречкати. Једна посебна врста украсне трешње која се зове Сакура, највише се гаји у Јапану и по њој је њихов пролећни празник добио своје име.

Ја сам своју љубав према биљкама, а посебно према воћкама, наследила од свог оца. Од малена памтим његове приче о разним стаблима у башти, о томе одакле је које донео, да ли га је калемио или само пресадио и о томе колико које стабло има година. И дан данас, не пропушта прилику да док ради у башти провери које је стабло и колико процветало.

На његовој листи најлепших пролећних крошњи налази се шљива, чији благ мирис има једну посебну ноту за коју каже да мало „горакне“ и по томе је јако специфичан, као што „горакне“ ракија која лежи у бурету од шљиве. Најбујнију крошњу има свакако глог који цвета нешто касније, око Ђурђевдана. Читаво стабло изгледа као један облак цвасти испуњен безбројним густо начичканим цветићима. Права посластица за пчеле, а и за чуло вида и мириса, за оне који умеју да примећују ту врсту чуда која нам се догађају ту, испред носа. Немамо обичај да примећујемо баш оно што нам је испед носа. Обично гледамо негде у даљину, стремимо за нечим далеким, а оно што је близу не видимо, не поштујемо нити смо захвални што је ту за нас. А управо то мирно, тихо и свесно посматрање крошње у цвату, може да нас муњевитом брзином приближи највећим животним вредностима.

Када примећујем живот око себе, када увиђам колико је са једне стране леп и заносан, а са друге кратак, нежан и осетљив, онда се у мени рађа одушевљење тим животом, расте му вредност у мојим очима, расте и захвалност због оних можда краткотрајних, али циклично понављајућих лепота које проживљавам и добијам порив да зароним дубље у њих, када год их приметим.

Овога пролећа, више него икада, примећујем цветање и бујање живота. Испуњавам плућа опојним мирисима и осећам како ме купају, прочишћују изнутра и пуне неком необичном снагом. Данима свакодневно славим свој лични празник Сакура. Велика радост разлива се целим мојим бићем јер увиђам да расте број нас који схватамо да је гледање цвета кудикамо лепше, корисније и забавније од гледања било каквог екрана. Док нас екран зрачи и којекаквим наметнутим идејама програмира, природа нас враћа себи кроз цвет, који својим мирисом и лепотом нежно вибрира. И све се то догађа ту испред носа. Учи нас мајка природа да приметимо и да се захвалимо за оно што је суштина живота: он јесте кратак и нежан, али га испуњава велика лепота.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5834
Најновије вести