И кад су ме питали зашто то и докле то, ја сам рекао вероватно до краја, тешко да ћу сад постати неки астронаут или хирург, правник, рекао је кроз осмех водитељ Војислав Воја Недељковић на почетку нашег разговара о каријери дугој преко три деценије почев од „Ритма срца” на Студију Б, а потом на тада екперименталним каналима ОК, па Трећи канал. Воја, кога тренутно слушамо у „Војевању” на радију С и гледамо у „Звездама гранда” на Првој ТВ није само учесник и сведок него и зачетник бројних хумористичких формата те уме да примети колико се наш смисао за хумор мењао и како осликава промене у нашем друштву.
Кажете да не постоји могућност да мењате професију, али били сте ангажовани у маркетину?
- Био сам у маркетингу радећи радијске рекламе, у мањој мери телевизијске, али ту сам више био егзекутор, понекада креатор и глас који се појављује, тако да сам додирнуо и ту сферу али опет је то у додиру с мојим послом. Ја сам то решио с неких 17 година, рецимо у средњој школи, када сам схватио да ме само то занима и ништа више и када живот усмерите у том правцу и трудите се да то остварите, имате жељу и вољу и наравно радите на томе, а имате и мало среће да вас неко примети, онда то сигурно успе… Мени се ова ствар није десила, нисам ја залутао, ово је моја пројекција и моја жеља и одлучио сам тиме да се бавим.
Да ли вас је томе определила и реакција околине на ваш смисао за хумор и да ли сте ви одувек били забављач у свом друштву или својој породици?
- Често сам аниматор, ипак је то нешто што се носи у генима, неки мој аскурђел је исти такав био и мајка, док је била жива, била је исто тако жовијална особа која је радећи сасвим другу врста посла ипак била аниматор, што су ми рекле њене колегинице. Тако да је то део неког ДНК. Неко то валоризује кроз посао, а неко користи само приватно за дружење, а бави се неким другим занимањем јер ја познајем духовите адвокате и грађевинце који немају потребу да се експонирају у јавности а можда и немају довољно жеље и снаге да се бавим овим послом јер заиста за ово занимање треба много желудачне киселине. Мало је неприродан посао пошто често морате да се понашате ван свог волумена и психофизичког стања, дакле, и када вам се не смеје, морате да се смејете. Не кажем да је то најтежи посао на свету али није природан, има своју тежину.
И јавна реч има своју тежину, а на вас и вашу шалу се никада нико није наљутио мада умете да критикујете неке догађаје и појаве у друштву. Да ли сами себе ограничите у коментарима или је то просто таква врста хомора која не вређа.
- Обе ствари које сте рекли, то је осећај за ту врсте шале и то је питање кућног васпитања. Ипак припадам генерацији која је рођена шездесет-и-неке године у Југославији с другачијим обрасцима понашања и опхођења. Далеко од тога да сам ја цвећка, нити бих могао да имам свој тропар, нисам светац, али нека мера по којој сам васпитан од куће преко школе, не припада данашњем времену када је све појачано на 150 посто, када ђон и сурова баналност долазе у први план. Не мислим ја да је моје време било боље, али данас све морате да појачате на пута десет да би људи то приметили, видели, причали о томе, кликтали по насловима. Ја нисам та школа. Знам да данашње време не дозвољава дубоку мисао. Кад се сетим неких интервјуа које сам радио са композиторима, певачима, аранжерима, дивним људима - сви ти разговори су били мало студиознији, проткани духом, мислима и цитатима. Данас то не пије воду, човек хоће акцију, провокацију, хоће да га нешто „ошашољи” по глави, кад тако морам да кажем, да то буде као течни сапун за прање судове, не размишљате о њему док перете судове, одрадите то и идете даље и не оставља никакав траг.
Постали смо мало психотични
Доктор Миленко Мисаиловић је написао да је хумор најбржа и напроницљивија дијагноза стања у сваком друштву, па како нам је судећи по ономе чему се најгромогласније смејемо?
- Постали смо мало психотични, агресивнији, нервозни и нема више оног хумора који је красио моју генерацији а то је шала на другу или трећу лопту, не постоји једна мала мисаона задршка да би укапирао шта је виц хтео да каже. Данас је шала баналнија, јака, агресивна, има доста ружних речи и тражи се неко дешавање које је сликовито, директно и нема много размишљања и можеш одмах да пренесеш такву врсту поруке. То примећујем и по статусима које постављамо на Војевању, пошто имамо аналитику на Фејсбуку и видимо колико нам је људи реаговало, у ком периоду из ког подручја, да ли више жена или мушкараца, млађи или старији, може да се направи озбиљан пресек и анализа. И на основу тога се види да сировије, директније форме боље пролазе и више се шерују и лајкују него неке које имају неку фину граматичку тананост, које су мало мисаоне, или монтипајтоновске. Сад је неко правило да се не пише статус дужи од 150 карактера јер нема човек времена више тиме да се бави, он је незапослен, он је љут, фали му пара. У априлу је било 10 година како постоји наша страница Војевање и видим да је на почетку било постова који су биле читаве приче и требало је минут-два да их прочитате, а касније се све то скраћивало јер је било коментара „Ко ће бре ово да чита?”. Они хоће да их одмах нешто удари у главу - исмеј неког, прозови...нажалост, сада се захтева та врста хумора која је и повређујућа.
Да ли је такав и Тик Ток, који је врело хумора за нове генерације?
- Ја немам Тик Ток, имам Инстаграм, Фејсбук и Твитер мада је и он почео мало да ме замара јер ако ниси с неким онда си против некога. Твитер је некако најагресивнија мрежа, а опет ако сте безлични нисте занимљиви народу јер Твитер тражи то сучељавање, а ја нисам за ту варијанту. Инстаграм је неко средње решење, а Фејсбук сам отврио јер је био прва друштвена мрежа, па сам и остао на њему и ту ми се и налази страница Војевање. А што се тиче Тик Тока, од десетак ствари које ми људи проследе мени се допадне једна или две, а остало ми делује поприлично банално и мало ми личи на хумор који смо практиковали у касним разредима основне школе. Много ми је празњикав, баналан, то ми је на нивоу неких шала које су агресивно луде и где је шокантност и апсурдност главни смисао, барем оно што до мене допире. Рецимо, пре неки дан сам видео да је један дечко направио портрет Мона Лизе од сложених Рубикових коцки, то је добра врста креативности коју не може свако, а да некоме наместите јаје да на њега седне, да га саплетет или му нешто проспете на главу, то је за људе који су прозаичнији. Тик Ток је агресиван у визуелном смислу као што је Твитер агресиван у текстуалном смислу.
Каже се да је језик хумора, језик слободе, па би можда Твитер могао да вам буде близак?
- Да али ако желите да изнесете свој став онда долазите у проблем да вас људи читају на различите начине и имају потребу да вам објасне шта сте ви мислили. Ту ја долазим у проблем са самим собом јер ако видим да је дан сив али кажем да је мени лепо без обзира на то што је све сиво, немој ми ти објашњавати какав би дан требало да буде и шта сам ја мислио. С друге стране, добро је да постоји Твитер и све те мреже јер се ствара могућност флуктуације разних идеја и мисли и може да се добије и неки информативни садржај тако да нису све само централизоване агенције и медијске куће које су овлашћене за давање неких података и догађаја.
Велики бум доживела је и стендап комедија, да ли видите себе у томе?
- Ми смо то и радили у некој форми у Дому омладине и Студентском културном центру када нисмо ни знали да се то тако зове. Организовали смо мале трибине у којима су учествовали неки наши пријатељи јер смо покренули Радио антологију београдског афоризма. Они су говорили своје мисли, афоризме, статусе што стендап и јесте, збир свих животних догађаја препричан кроз монолошку варијанту састaвљен од вицева или занимљивих догађаја. То је формат који је настао у Британији и Америци као забављачка варијанта локалних хумориста који су анимирали друштво у локалним пабовима, а после је неко то комерцијализовао и сад људи присуствују томе као представама и плаћају скупе улазнице неким људима који се тиме професионално баве. Штос је у томе да буде комбинација одличног текста и начина изношења који није глума али има примесе глуме. Ја сам присуствовао тим неким наступима и негде је било симпатично, али често је било прозаично јер ми је деловало да неко износи своје фрустрације - уместо да оде код психијатра, прича своје проблеме некој публици.
Када бисте имали неограничена средства, што се у овој професији ретко догађа, какву бисте емисију направили и на ком медију?
- Морао бих по оној „Куд сви Турци, ту и мали Мујо”, ја нисам илизиониста и не могу ван времена, ја покушавам да задржим неке добре рецидиве старог времена, а да се прилагодим новом, није то курвање са самим собом него једноставно прилагођавање времену, не можете ићи анахроно и правити оне исте озбиљне вести као на почетку Радио Београда, а нећи да будем ни тиктокер јер немам волумен за то, нећу да проливам врелу супу по себи и једем жабе. Било би то нешто проактивно, телевизија и радио који би могао да се гледа преко интернета. Не заносим се националним фреквенцијама јер ми спадамо у ретке земље где су националне телевизије доминантне. У свету су популарне платформе које се пресонализују и посебно наручују и ви пратите оно што вас занима, рецимо спорт. Будућност је у томе да имате персонализован програм, као што идете у тржни центар и идете само у оне продавнице које су вама занимљиве. Тако да бих направио неку забавну варијанту, да има досте музике и приче и шале и довољно паметних људи који својим коментарима могу да вам отворе неку фиоку у мозгу, па ако вас занима, ви то отворите, ако не, затворите и вратите фиоку назад.
Снежана Милановић
