НИНИНЕ МУСТРЕ Унутра

Била сам у престоници, у једнодневној посети. Као и сваки пут када сама возим, имам унапред малу нервозу због саобраћајне гужве у коју ћу тамо упасти, јер увек је гужва, које год да је доба дана.
Nina Martinovic Armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Та навика да мислим о гужви када мислим о Београду, коју сам стекла још од раног детињства, толико је снажно урезана у моју подсвест, да се никада не сетим да унапред проверим о чему и на који начин размишљам, него јој се само препустим, као да има неку моћ нада мном. А има, наравно, као и све навике које сам у животу стекла и које условљавају да се понашам аутоматизовано.  

Стигнем ја лепо и удобно у Београд, укључим навигацију и креће познато лудило. Стално се чују сирене, аутомобили се гурају једни уз друге, они велики, као да немају жмигавце, скрећу нагло и без упозорења, и још се љуте што им не читам мисли, пешаци искачу као из заседе... у једном тренутку све изгледа као тотални хаос. Ја осећам умор и нервозу и једва чекам да се извучем из свега тога. На једном семафору, док траје предах од све те панике, погледам лица људи на улици и почнем да у себи јадикујем, како су сва лица смркнута и како су сви нервозни и љути и како све због тога изгледа као да је сиво. И онда одједном, од некуд изнутра дође глас који као да ми шапне: „Унутра.“

Гласић је био тих и нежан, али је ефекат био веома снажан. Као да ме је дрмнула струја. Схватила сам истог момента да ме то моја свест позива да погледам унутра, у себе, да тамо потражим мир и лепоту, и аутоматски сам дубоко и лагано удахнула. Каква невероватна промена се десила, истог тренутка! Као да је нека велика, моћна сила стргнула сиву завесу нервозе са мене. Па да, како се тога нисам раније сетила? Па један свестан удах и издах муњевитом брзином успоставља потребну равнотежу изнутра, а онда је и напољу све много другачије. Одједном примећујем да има неког лепог дрвећа около, да има неких насмејаних људи, да има и љубазних, смирених возача, и зелена светла на семафорима почињу да се пале куда год да кренем. Неке фасаде одједном засијаше невероватном лепотом. Ма, да ли је могуће? Могуће је. Само још да ова релативно нова навика да дубоко и свесно удахнем и уђем унутра, надвлада ону стару која упорно тврди да морам да будем нервозна када сам у саобраћајној гужви, и живот ће добити још један нови, много лепши смисао.  

Знам да постоји научно објашњење зашто лакше подлежемо оним старим уверењима која упозоравају о негативним исходима, него онима која упућују на позитивне, али ипак ми је несхватљиво да се то тако дубоко укорени, да већини људи делује узалудан и покушај да нешто промене. А тако је лако погледати у себе, потражити изнутра осећај мира и склада и онда из тог унутрашњег „амбијента“ посматрати спољашњи свет. Велика је то одговорност признајем, оставити без енергетског оброка све оне сиве облачиће око мене, које сам од малена хранила својим незадовољством и нервозом, али долази време свесности, а ту за њих више места нема. И тако се лепо завршило то моје путовање и верујем да ћу и следећи пут употребити ту мустру звану „унутра“:  да се пре сваког потенцијално напорног путовања, присетим дубоког дисања. 

Нина Мартиновић Армбустер

EUR/RSD 117.5803
Најновије вести