Из нашег скровишта уз обалу реке Рајне у Немачкој, на самој тромеђи са Швајцарском и Француском, од Базела преко Берна, запутисмо се покрај Лозане и Женеве, све до крајњег одредишта у Лиону.
Прекрасна долина Роне довела нас је до ушћа Саоне у Рону, где се налази овај, трећи по величини град у Француској, одмах после Париза и Марсеја. Лион су основали Римљани 43. године пре нове ере дајући му име Лугдунум или “Брда светлости”. Варош је била центар провинције Галија три века, све док некад моћно царство није ослабило. Свето римско царство је област Лиона опет освојило 1032. а током периода Ренесансе град је постао центар производње и трговине свилом. У време Француске револуције Лион је назван “Град без имена”, као казну за монархистичку опредељеност становништва.
Једно ноћење је унапред букирано у једноставном Б&Б хотелу у ширем центру града, а рецензије хотела на интернету обећавају одличан однос цене смештаја и доступности најзначајнијих туристичких атракција. Овде се први пут сусрећемо и са футуристичким системом кодова уместо класичних кључева, али и кључева-картица које отварају собу, па шестоцифрени код треба имати уза се…
Рону краси дугачак, укусно уређен кеј, савршено укомбинован са разноврсним спортско-рекреативним садржајима: шеталиштем, трим-стазом, теретаном и базенима на отвореном и, неизоставно, бициклистичком стазом.
Левом обалом реке стижемо до ужег центра града, где пејзажом доминира Богородичина базилика која се налази на брду изнад десне обале Саоне. Још од доба раног хришћанства, ово брдо представља центар духовног и културног живота Лиона.
Одмеравајући удаљеност светле мермерне базилике од кеја Роне, примећујемо несумњиву сличност радио-телевизијског торња који се издиже недалеко од ње са Ајфеловом кулом у Паризу. Изненађује нас и присутност многобројних пространих фонтана које подсећају на широке потоке у којима вода тече у правцу Роне.
Многобројни лежерни пешаци, зајапурени бициклисти и спортисти, те весели улични свирачи и неколико на туристе навикнутих лабудова, указују да је кеј једно од омиљених сакупљалишта омладине, али и оних који су се, као ми, одлучили да искористе прве јесење сунчане дане.
Прешавши на другу страну реке, нашли смо се у жижи лионске јесење вреве, а готово сваки од пространих тргова најужег центра града оивичених импозантним грађевинама разних епоха, крунисан је великом фонтаном као својеврсним драгуљем трга.
Висећим пешачким мостом преко Саоне долази се пред велелепну зграду суда, коју краси дуга колонада која у кадар стаје једино у „панорама“ режиму. Недалеко се налази чувена лионска катедрала са два четвртаста торња, многобројним шароликим витражима и огромном розетом која је у фази реновирања. Црква је посвећена светом Јовану, а његово име носи и трг пред главним, источним, улазом у катедралу. Остаци темеља и један од лукова некадашње цркве налазе се тик уз савремену богомољу и, иако очигледно омиљено међу омладином, нема ни трага графитима ни другим видовима вандализма, што одише поштовањем тог светог места чак и међу новијим генерацијама.
Комбинацијом брдовитих вијугавих улица, дугих степеница и стрмих стаза које воде кроз парк, уз мало напора долази се до највеће градске знаменитости – Богородичине базилике, испред које се пружа широка панорама ка центру града и даље према Мон Блану. Прва богомоља на овом „брду за молитве“ датира још од 1192. године, након чега је град проживео бурну историју, док је градња садашње базилике започета 1872., а завршена 1897. године. У дну грађевине налази се пространа крипта, у којој се одржавају концерти духовне и класичне музике. Са више од два милиона посетилаца годишње, ова базилика је један од најпосећенијих сакралних објеката у Француској и налази се под заштитом Унеска као значајан историјски споменик.
Иако се ресторани и кафићи могу видети на сваком кораку, права боемска четврт налази се у дну брда, па, након дужег пешачења, вечера уз вино у мароканском ресторану представља право француско окрепљење пред завршетаг првог туристичког дана.
Други дан смо посветили шопингу и графитима. Срећом, богат хотелски доручак спречио нас је да ирационално навалимо на француске специјалитете који су нас касније чекали. Наиме, великом наткривеном тржницом простирале су се тешке ароме француских сирева, којима, као и разним сортама локалних вина, ипак нисмо могли одолети…
Једна од физички највећих знаменитости северног дела Лиона јесте највећи мурал у Европи. Када је 1986. године одлучено да се ружна страна фасаде са билбордима офарба у мурал са локалном архитектуром, становништво Кора-Руса није могло ни да помисли да ће то постати туристичка атракција коју ће и далеки Азијати пожелети да виде и, наравно, фотографишу. Маштовити локални уметници су суморну сиву фасаду површине 1200 квадратних метара осликали живописним бојама тродимензионалних зграда и десетинама реалистичних ликова у природној величини који овај обичан зид претварају у трг пун живота и веселих боја.
Мурал је после 1987. године, кад је завршен, обновљен 1997. и 2013. године и то такође у интересантном маниру. Наиме, иако је основна форма насликаних зграда и широког степеништа задржана, измене су увек подразумевале савремене иновације, па су се тако мењали и облици и намена излога насликаних радњи, као и ликови који су „остарили“, односно „сазрели“ у складу са временом које је протекло од претходно насликаних ликова, моде и дизајна.
Дугим широким степеницама спуштамо се до трга Теро у самој жижи Лиона, који је познат по великој фонтани са галопирајућим коњима. Док се вода у слаповима слива низ камено постоље у средини фонтане, коњима пара излази кроз ноздрве приказујући реалистичан галоп четири ата.
У кутку маленог кружог трга у старом граду сабирамо утиске и уз обећање да ћемо поново посетити овај град јединствене атмосфере, завршавамо наш сунчани викенд-одмор.
Бојан Харновски
Фото: Наташа Харновски
